Jedinstvena građevina u ataru sela Oreovac kod Bele Palanke. Dom Miroslava Pavlovića na 12 metara visokoj steni.
Nedaleko od Bele Palanke, u ataru sela Oreovac, Miroslav Pavlović, samouki građevinar i majstor, napravio je kućicu, jedinstvenu po mnogo čemu.
Smeštena na steni, visokoj 12 metara, na vrhu Popovog brda, lebdeći u vazduhu, poput čardaka ni na nebu ni na zemlji, ova kućica od desetak kvadrata, više od 35 godina prkosi vremenu, fizici, vetru.
Idući nekih 200 metara od seoskog puta kojim je kao dečak išao u školu, kroz šumu se probija stena sa koje se pruža neverovatan pogled na čitavu Suvu planinu, Divljansko jezero, Divljanu i Oreovačka polja.
Upravo taj neverovatan pogled naveo je Pavlovića početkom osamdesetih godina, da baš na tom mestu napravi sebi beg od svakodnevice.
“Želeo sam da ostavim trag u steni. Bio sam svugde u inostranstvu, radio mnogo, video sam slične kuće i želeo da tako nešto napravim u svom selu. Nisu mi ljudi tada verovali da ću uspeti, a evo, i posle 35 godina oduševljavaju se kada je vide”, kaže Mika Pavlović.
Čim ugreje prvo prolećno sunce, Miroslav se uputi ka svojoj vikendici na steni gde bude tokom leta. U Oreovac, gde mu je porodična kuća, dolazi, kaže, samo po potrebi.
Na steni je pronašao svoj mir, pa mu ne smeta što njegov kutak nema struju, vodu ni telefon. Iako ga supruga u početku nije podržala u njegovoj ideji, sada i sama često obilazi vikendicu, a najčešći gosti su mu ćerka Božica i trogodišnja unuka Eva.
Vazduh je ovde odličan, moja ćerka skoro svakog dana dovede svoje dete, prija joj da boravi na ovoj visini. Donesemo hranu i vodu i dete uživa. Kada se vrate u Palanku, spava kao beba – kaže on.
NIKADA NIJE OBRIJAO BRADUU skladu sa kućom je i moja brada – voli da se našali Pavlović. On kaže da nikada za života nije obrijao bradu. Kada je bio u vojsci nije je imao, a kasnije nije hteo da je brije.
Da se napravi ovakvo jedno remek-delo, i to potpuno ručno, nije bio nimalo lak zadatak. Sav materijal, alat, džakove, cement, nosio je uzbrdo na ramenima.
Najpre je, kaže, isklesao stenu, zatim izbetonirao ploču pa na nju pričvrstio krov, zidove, pod i terasu.
“Kuća se na stenu oslanja svega 20 centimetara. Ovo je možda jedina kuća koja je građena od krova ka podu. U to vreme nije bilo stručnjaka koji su tako pravili kuće da se ona oslanja na krov. Mnogo kasnije veliki stručnjaci počeli su to da rade”, pojašnjava on i dodaje da je kuću pravio nešto manje od dve godine.
Najviše mu je u tome pomogao najbolji drug iz detinjstva Zoran Mihajlović.
“Kad je Mika došao na ideju da napravi ovu vikendicu, došao sam da mu pomažem. Jedini u selu nisam imao dileme da će uspeti. Mešalica je radila u selu, pa smo onda kravama, dokle može da se dođe, nosili materijal, a onda uzbrdo na ramena. Nije nam bilo teško, imali smo 30 godina”, priča Mihajlović.
On se priseća da su materijal često postavljali noću, jer su se plašili visine, pa su čekali da padne mrak da ne bi videli koliko je visoko.
Poznati majstor u svom kraju
Iako je davno zašao u sedmu deceniju, Mika je širom Bele Palanke, ali i Niša i Pirota poznat po svojim majstorskim sposobnostima.
Kažu meštani Palanke da jedini on može da popravi što ne mogu drugi. Pored toga što radi kao građevinac, vrsni je električar i vodoinstalater, uspešan kamenorezac i graditelj fontana, a potpuno sam projektuje i gradi dizalice i strugare.
