Prvi film ikada emitovan je nemi film producenta Luja le Princa „Roundhay Garden Scene“ u trajanju od samo 2,11 sekundi (14. oktobar 1888. god.). Kasnije, još u procesu nastajanja ove vrste industrije, emitovan je prvi dugometražni film „Majski poljubac“ i to 1899. godine, burleskni film Harolda Lojda.
Ovaj rad nastoji da osvetli odnos filma i drugih srodnih pojava, poglavito književnosti; da ukaže na neke temeljne odlike filma koje nam daju za pravo da ga posmatramo kao sedmu, najmlađu umetnost.
Neminovno je da na čovekov pogled na svet vrši uticaj više faktora: sredina u kojoj je rođen i u kojoj je odrastao, način vaspitanja, društvo, stečeno obrazovanje… Na osnovu ovih, ali i mnogih drugih faktora, čovek stvara sliku o svom idealnom svetu. Da bismo nešto ocenili kao lepo ili kao ružno, moramo u sebi imati neko merilo na osnovu kojeg ćemo nešto proceniti. Mnogi filozofi, a i kritičari smatraju da je jedno od merila za lepo zapravo naša emocija. Ukoliko neko delo uspe da probudi emociju u nama, onda se može oceniti kao dobro delo. Međutim, šta je sa delima koja bude u nama ružne emocije, zar nisu i ona podjednako dobra čim uspevaju da ljudski um maknu iz stanja nirvane?
Kratkom paralelom između filma i književnosti uspećemo da dodamo poen filmu i time potvrdimo njegov status umetnosti. Pojava filma je i te kako uticala na književnost i to sa tehničke strane. U periodu avangarde književnici bivaju inspirisani filmskom tehnikom i svoj narativ oblikuju koristeći se nekom od njih, kao što su: kadriranje, krupni plan, brza smena slika…
Nepotpuna je priča o prožimanju dveju umetnosti, ukoliko ne obratimo pažnju na obe strane, a pod tim mislim i na uticaj književnosti na film, ne samo obratno. Iako je jasno da su neki od najboljih filmova svih vremena stvoreni po određenom književnom delu, neminovno je spomenuti koliko su međusobno usko povezane, a ipak tako različite. Jedna od većih distinkcija jeste činjenica da nam je za čitanje potrebno mnogo više intelektualnog napora, negoli za gledanje na ekranu iste te priče. Sam doživljaj biva drugačiji i nekada ostajemo uskraćeni kreativnosti i mašte prilikom gledanja filma, što sa knjigom nikada nije slučaj.
Kritika „Negativni junak“ književnog kritičara Nikole Miloševića odnosi se na odnos čitaoca (ili gledaoca) prema negativnom junaku. Naime, on objašnjava da se mi, receptori, poistovećujemo sa negativnim junakom u datom umetničkom delu i zato gajimo simpatije prema njemu. U realnom životu nas zaustavljaju moralne, religijske, društvene norme da iskočimo iz zone komfora, a učinili bismo to barem na trenutak. Zato, u ljudskoj biti jeste da opravda postupak negativnog junaka, jer se kroz njega reflektuju naše zabrane i na taj način čovek proživljava sve zabranjene situacije.
Izolovanost u tami bioskopa je, inače, samo jedan od razloga zbog kojih je celokupno gledaočevo iskustvo preplavljeno „lavinom afekata“ – nasilnih, uznemirujućih, zabavnih ili kakvih drugih. Bioskopska predstava je svojevrsno estetsko iskustvo u smislu koji se ne može svesti samo na puko uživanje budući da je tu reč i o pozitivnim i o negativnim emocijama, o prijatnosti i neprijatnosti, koje su determinisane uslovima bez kojih bioskopska predstava ne postoji, a koji gledaoca izoluju usred jedne „eksperimentalne noći“.
Gorenavedene reči su citat Dominika Šatoa gde nam pojašnjava poziciju gledaoca. Jasno je da smo aktivni učesnici sve vreme i prilikom čitanja knjige i prilikom gledanja filma, što nas vraća na početak i priču o tome da svako od nas u sebi nosi neka merila pomoću kojih posmatra i doživljava svet oko sebe.
Film ima svoj jezik, kao jednu od glavnih odlika svake umetnosti. Zatim, jedna od tehnika koju poseduje samo film je montaža. Zahvaljujući montaži, film nam prikazuje izmešane scene iz prošlosti, sadašnjosti i budućnosti. Ova tehnika podrazumeva izdvajanje različitih segmenata iz filma, njihovo uređivanje i ponovno spajanje na željeni način. Film ima svoje kritičare koji su tu da iznedre kritike i recenzije, kao što čine kritičari ostalih umetnosti. Poseduje različite žanrove i razvijao se i razvija se kroz vreme. Jedino film uspeva da sjedini i oživi sliku i ton i jedino je na filmu sinestezija potpuna.
Sama filmska industrija se vinula u nebesa mnogo brže i jače nego bilo koja druga umetnička sfera. Da, umetnička sfera, jer je film umetnost. Počev od crno-belih, preko filmova u boji i sada već i 5D filmova, može se jasno uočiti stalni korak napred i želja čoveka da iznova usavršava ovu vrstu umetnosti. Možda nam para dušu to što je ova umetnost direktno povezana sa tehnologijom, kao nijedna druga, ali ruku na srce, film je uspeo da dopre do mnogo većeg broja ljudi nego što su sve ostale umetnosti zajedno.
Autor: dipl. filolog Miljana Anđelković
