Šta su Bugari za vreme trogodišnje okupacije (1915. /1918.) zadali Nišlijama! Zašto? Samo zato što su Srbi! Svako im je zlo brat–nebrat mogao naneti, ali samo jedno mu je bilo nemoguće: da pljuje u srpski obraz nišlija.
Sve su stanovnici gordoga grada pregoreli, pa iživote svoje, ali obraza ― nikad. Kadno se je ono 1915. godine. srpska vojska posle pobede na Ceru od 1914. godine., koja je pobeda bila zadivila i prijatelja i neprijatelja, ponovo hrabro opirala nemačkoj i austro –ugarskoj vojsci, Bugari joj rinuše upavo nebratski nož u leđa.
Bugari uiđoše u Niš 23. oktobra. Prvih pet dana su bili mirni kao jaganjci; trebalo im je doznati : koje su Nišlije istaknutiji naconalci, koji su prosvetni radnici, koji su vođe narodni. Tih pet dana predstavljali su tišinu pred olujom. Šestoga dana po njihoom dolasku morao je vladika niški Dositej u internaciju. Svestnom svog uzvišenog zadatka pastirska dužnost i glas savesti su mu nalagali, da ne ostavi stada svoga.
I on ostade u Nišu, da u teškim danima svome stadu leči rane , da ga teši nadom u bolju budućnost, da mu bude zagovornikom, zaštitom i anđelom čuvarom. Ali, Bugarima je bila poznata ona Hristova :“Udari po pastiru i raspršaće se ovce“. I Bugari udariše po niškom Pastiru, odvedoše ga u ropstvo, a stado mu izmrcvariše i razbojnički poklaše. Sa vladikom poslati su u Bugarske logore za internirce premnoge ugledne Nišlije. Unizavanje, nečovečno postupanje, glad, nečistoća, spavanje na tvrdom i mnoge druge neugodnosti, to je samo jedan deo onih muka, što su mučile Nišlije u bugarskom robstvu. A tek kod kuće!? Eno, i u školi kod Saborne Crkve podignuta su vešala. Oskrnaviše i bozanstvenu Atinu! U gradu danas još mozete primetiti u zidovima kuršume, koji prođoše kroz glave patničke srpske dece pre nego se tu zaustaviše, na večnu njihovu slavu, a na sramotu njihovim zlotvorima i progoniteljima. Kao da još čuješ, kako Konstantinovim varoši bolno ođekuju uzdisaji, vapaji, plač, vriska i zapomaganje zena i dece. U noćno doba dolaze Bugari iz kreveta dizu njihove hranitelje, očeve, muzeve, braću i sestre. Vode ih u grad. A ko je u noći odveden u grad, nije dočekao zore. Saslušanje, sud? Ni govora o tome. Advokat Ljuba Obradović samo zato što je za zdravlje upitao jednog zarobljenog vojnog lekara, svoga poznanika, odveden je u Grad i svoju lepu dušu ispusti na vešalima.
A ko da opiše ono neprestano rekviriranje zivotnih namirnica, kućne premetačine i druga svakovrsna šikaniranja mirnoga građanstva i ono nesnosno i nepodnosivo ucenjivanje? Ne samo što se nije poštovala drzavna imovina, ali se nije vodilo računa ni o privatnoj svojini. Pa pored svih ovih grozota, uzasa i strahote, kad se je radilo o tome da nišlije javno kazu: jesu li Bugai i traze li aneksiju sa Bugarskom: Nišlije su, prezirući zivot, bez straha gledajući krvniku u oči, izgovarali herojsku ispovest i uzvišeno nacionalno, Veruju: Srbi smo, Niš je srpski, srpski je i bio i srpski će vekom biti!
U tri partije zovu se ugledni ljudi, da potpišu, da su za aneksiju Niša Bugarskoj. Sve utaman! Kada je u tu svrhu po drugi put pozvan dični i ugledni niški građanin, Starina Dimitrije Kocić, on će neustrašivo bugarskom komandantu : “ Gospodine, kazite mi, molim Vas koliko se puta mre? Spremajte mi sanduk mrtvački, kopajte mi grob, ja sam Srbin, Srbin ostajem i kao Srbin ću i umreti“. Blago ti se zemlji, koja ima ovakvih sinova, sretne li dece koja imaju ovakvog oca!
Pri zavešetku sila je zlatnim slovima u besmrtnu stranicu niške istorije urezala imena, koja su gordi ponos ne samo Nišu i Eparhiji nego celom Srpstvu. Mi ćemo dovesti pred gordu ploču , nad grobom velikih narodnih mučenika, koja se nalazi u kolonadi Saborne Crkve, pa ćemo ga pustiti da sam čita besmrtna imena i da im u tišini prikaze tribut poštovanja i divljenja.
Evo gordog ponosa celoj naciji !
Vrlim pastirima crkve a vernim sinovima Otadžbine palim na straži službe svoje.
Ovde počivaju prikupljeni delovi smrtnih ostataka svešteno služilaca zverski od Bugara pobijenih 12.Novembra 1915. godine posle ponoći, iza Bele Palanke u jankinoj padini, njih ukupno 22.
18. Novembra 1915. Ispod Niške Jelašnice njih 11 i u istu jamu zakopani i sa njima izginuli još petorica
Pored ovih svetlih imena urezuje se ovde još 56 imena prvih svešteno sluzilaca Niške Eparhije , a i iz drugih koji na zlobnim mestima njenim mučenički od divljih Bugara izginuše.
Jednog lepog jesenjeg dana 1918. godine. Nišlije u frenetičnom oduševljenju, izvan sebe od veselja, levajući suze radosnice, na svojim rukama unesoše u Sabornu Crkvu, ondašnjeg regenta, a današnjeg slavno i sretno vladajućeg Aleksandra I …
Izvori : „Istorija Niša“ Štamparija „Sveti Car Konstantin“ u Nišu iz 1927 .godine
Wikipedia
Niški Vesnik
Saborna Crkva Niš
Priredio na stranici: Novaković Č. Milan
Za tebe draga
