Jer si dobro? Neznam. Srećinjaju me ljudi. Odelenje – odeljenje, Hvališ mi – fališ mi. I još mnogo primera kako ne treba pisati, profesorka srpskog jezika i književnosti Marija Djekić Karadžić, koja živi u Nišu a predaje u Građevinsko-saobraćajnoj školi u Gračanici, ispisala je zajedno sa svojim djacima, na majicama napravljenim od raznobojnog papira. Zanimljiv način, kako da zapamte gde greše u svakodnevnom govoru i pisanju. I sve to na sopstvenim primerima i na Medjunarodni dan maternjeg jezika.
“U govoru često koristimo pleonazme: čak štaviše, kako i na koji način, a treba ili samo čak ili samo štaviše, ili samo kako ili samo na koji način. Svo vreme umesto sve vreme. Odelenje umesto odeljenje, hvali mi vreme umesto fali mi vreme, niskim umesto ni sa kim. Obzirom da umesto s obzirom na to da i sl. U poslednje vreme sve češće se čuje bez da sam uradio umesto bez toga da sam uradio.” – objašnjava Marija
Kada je pisanje i pitanju, prema njenim rečima, najčešće grešimo kod vlastitih imenica kada ih pišemo malim početnim slovom, u spojenom pisanju odričnih glagola ne znam, ne mogu i sl.
“Često se mešaju imenice u akuzativu kada označavaju pravac kretanja s oblikom lokativa koji označava mesto mirovanja: Idem u školi. Bio sam u grad” – pojašnjava Djekić Karadžić.
U internoj prepisci na društvenim mrežama, čak i u javnim objavama često odstupamo od osnovnih pravopisnih pravila.
