Toma Zdravković, boem, pevač narodne muzike, koji je obeležio osamdesete godine prošlog veka.
Povodom tridesetogodišnjice Tomine smrti biće snimljen film, u kojem će se prikazati njegov životni put i teškoće sa kojima se Toma Zdravković borio. Sigurno je da će film prštati od biografije koja je na neki način i bila film.
Od te biografije kojoj se dive ali ne bi voleli da je baš njihova, jer identifikacija sa Tomom je u ljubavnom bolu, kafanskoj kapitulaciji ali ne i ranoj životnoj kapitulaciji koja se iskreno ne priželjkuje, piše Branko Rosić.
Pisac i publicista Đorđe Matić se osvrće i na to.
“Kad govorimo o njegovoj biografiji i načinu kako se artikulisala kroz pesme i kroz priče, čitavu mitologiju koja je pratila pevača, manje u medijima toga vremena, a više usmeno dakako, u pričama o kafani, alkoholu, boemskom životu i sličnome, izlažemo se opasnosti da padnemo na jednom važnom ispitu.
Bojim se da se kod priča o Tomi dogodilo, a što vreme više odmiče sve više događa jedno, da ga tako nazovem, emotivno voajerstvo publike. Najčešće su to oni čiji život nije ličio na njegov, nego dolaze da malo pate i, još više, da gledaju ‘hodajući udes’ koji je pevač utelovljavao, iako ga je više naslućivao nego eksplicitno govorio. U tome je još veća privlačnost bila, u naslućivanju, u onom što se psihološkim terminom zove ‘fantazija’. To naslućeno udara mnogo jače nego emotivna eksplicitnost, upravo emocionalna pornografija koja danas bez sumnje i tako očito dominira. Ono što je bilo implicitno izrečeno o pevačevoj samodestrukciji i boli u pesmama, mnogo je jače delovalo na publiku nego da je bilo otvoreno.
Toma je delovao kao gubitnik, kao čovek koji kakvu god šansu da dobije, kakav god uspeh imao, na kraju svojom voljom, teran nekom višom psihološkom namerom, sve to izgubi. Kod Tome nema nade…”, kaže Matić uz dodatak da ovo ne sme da se kaže sa samozadovoljstvom kao što to neki ovdašnji malograđani rade, ovi koji uživaju da gledaju tuđu propast i maštaju sa slašću o tome.
“On je, van mitologija o kafani i naknadnih romantizovanih pevačkih životopisa, živeo loše i skončao grozno. O bližnjima da se i ne govori. Ali je bio i veliki umetnik, što bi verovatno bio i da nije živeo kako jeste. Divimo se zato njegovom rukopisu, koji je zaista neverovatan, zanatski i autorski govoreći. Nemojmo dozvoliti da mitologije prekriju te fantastične pesme i izvedbe. I pogotovo nemojmo dozvoliti da u romantizovanju biografije zaboravimo koliko je to čemu se divimo skupo plaćeno.”
