Ukoliko vam neko saopšti da je preživeo neki oblik traume, nasilja ili zlostavljanja, izbegavajte da reagujete nevericom i šokom. Sačuvajte smirenost i samokontrolu. Jedan od najtežih udaraca za žrtvu je pokazati da joj ne verujemo.
Ne raegovati kritikom, moralisanjem i osuđivanjem žrtve
Ne postavljati pitanja “Zašto” jer takva pitanja (Zašto si išao/la tamo, zašto nisi dovoljno pazio/la, zašto si dozvolio/la, zašto nisi reagovao/la) mogu samo uvećati osećanje krivice žrtve i doprineti preokupaciji negativnim mislima i osećanjima. Za ono što se odigralo žrtva ni u kom slučaju nije kriva a pitanja “Zašto” imaju potencijal da šalju poruku preživelom da je na neki način odgovoran, zaslužan za ono što mu se desilo. Postavljati neutralna a ne sugestivna pitanja mnogo je pogodnije (Reci mi malo više o tome…).
Izbegavati negativne reakcije
Nije u redu reći preživelima da ne bi trebalo da prijave slučaj nadležnim službama, da ćute i da ne pričaju o tome a i ako prijave da će to ostati bez nekog efekta . Atmosfera stvorene negativnosti nije od pomoći. Preživelima ne treba čak otvoreno ni sugerisati ni deliti savete šta da rade ili kako da se izbore sa posledicama, jer to efektivno nastavlja da im oduzima ili ograničava osećaj moći i kontrole. Preživeli moraju da se osećaju osnaženo a to znači da im treba dopustiti da neke odluke donesu samostalno.
Nemojte drugačije tretirati preživele
Ako ih posebno tretiramo, na drugačiji način odnoseći se prema njima kao prema oštećenoj robi to može biti kontraproduktivno za njih oporavak i ozdravljenje. Žrtve trauma moraju znati da imaju dosledan i stabilan system podrške na koji mogu uvek da računaju.
Izbegavajte da minimizirate ono što im se dogodilo
Nikada im nemojte reći da pređu preko onoga što ih je zadesilo, da to nije ništa, da život ide dalje, da im nije potrebna stručna pomoć i da moraju da nastave kao da se ništa nije odigralo. Ovakve izjave umanjuju značaj onoga što se dogodilo.
Pokazati saosećanje za bol, patnju, teškoće i trpljenje ali ne preterivati ni u tome, ne pokazivati sažaljenje
–Pokazati istinsku, empatičnu zainteresovanost za ličnost žrtve a ne radoznalost za slučaj i opčinjenost sadržajem.
Ne inicirati razgovore ako žrtva ne želi da priča o tome, pustiti da se otvori svojim tempom, iako će to možda nekada kod vas izazvati frustraciju i nelagodnost. Nikada nemojte prisiljavati osobu da se otvori i da priča ukoliko nije spremna, jednostavno imajte strpljenje, budite tu pored nje, istaknite njenu snagu, njene pozitivne kvalitete, provodite vreme zajedno, budite dobar i pouzdan slušalac, pokažite veru u oporavak. Ono za čim vapi osoba koja je preživela traumu jeste osećaj bezbednosti, sigurnosti i zaštićenosti kao i uverenje da neće biti opet napuštena.
Posle trauma postoji nada
Oporavak je moguć i za njega je neophodna velika hrabrost žrtve da se izađe na kraj sa onim što joj se desilo. Prvi korak je učenje da se veruje sebi i da se veruje u proces oporavka. Dok odrasli koji su preživeli trauma mogu da pate od psihičke tuposti, zaleđenosti, amnezija, teških i katastrofičnih osećanja, dečja psiha probleme razrešava na drugačiji način. Deca teže otupe nakon preživljenog traumatičnog iskustva jer koriste maštu, igraju se i sanjare sećajući se i ponovo razmišljajući o pretrpljenim strahotama i nevoljama. Ovakvim postupcima, deca izgleda da otklanjaju utisnuta sećanja koja bi kasnije mogla da se javljaju u vidu flaschback-ova. Ako je trauma preteška, detetu je neophodno da igru stalno ponavlja i iznova i iznova preživljava traumu kao zastrašujući monotoni ritual.
Pravilnim izborom psihoterapijskih metoda traumatski događaj moguće je prevazići, obraditi na pravi način, ublažiti ga, sprečiti pojavu postraumatskog stresnog poremećaja a ukoliko je već došlo do pojave simptoma redukovati ih i otkloniti i iskoristiti traumatično iskustvo za jačanje u psihološkom smislu.
Jelena Krstić; psiholog, porodični psihoterapeut
Poliklinika Anima plus
018 305 346
060 734 90 00
