Brojni požari i poplave, kao i nagle klimatske promene pokazatelji su da priroda nije u ravnoteži, i da se svi moramo posvetiti očuvanju planete Zemlje, koja je naš dom.
Zagađenje, između ostalog, prouzrokuje i upotreba plastične ambalaže, naročito kesa. Nepravilno odlaganje dovodi do toga da kese završe u rekama i šumama, gde ugrožavaju životnu sredinu.
Svaki Srbin dnevno iskoristi 20 kesa
“Nije Srbin onaj ko u kući nema kesu punu kesa”, saglasan je sa ovom šaljivom tvrdnjom profesor političke i socijalne ekologije na FPN-u Darko Nadić, koji je ubeđen da Srbi imaju “veliku ljubav” prema kesama, jer one za mnoge predstavljaju “neku vrstu nostalgije” za nekim davnim vremenima.
Podaci govore, kaže profesor, da danas u Srbiji dnevno svaki čovek iskoristi 20 kesa, a da, kada se vrati kući i robu spakuje u ostavu ili frižider, te kese idu u kantu za đubre, završavaju na deponiji u Vinči ili na nekoj od krošnji drveća.
“Godišnje dve milijarde kesa se potroši u Srbiji, veoma malo ljudi na neki način reciklira te kese tako što će u njih stavljati kućanski otpad. I ako se recikliraju, ta vrsta reciklaže nije ekološki prihvatljiva”, kaže Nadić i podseća da se tanke plastične kese uglavnom ne mogu reciklirati, jer su već dobijene reciklažom različitih plastičnih materijala.
Ograničiti upotrebu plastičnih kesa!
U Evropi i svetu se na različite načine ograničava proizvodnja i upotreba plastičnih kesa, a u Srbiji se tek u retkim prodajnim lancima u Srbiji “stimuliše” korišćenje platnenih i papirnih torbi, kesa, vreća ili “onog što donese kupac sa sobom”, tako što se plastična kesa naplaćuje.
Tako, recimo rade u DM sistemu, gde se velika plastična kesa naplaćuje 10 dinara.
Plastične kese u Srbiji nekada značile poboljšanje kvaliteta života
Upotreba plastičnih kesa, međutim, u Srbiji ima svoju tradiciju, kaže za Tanjug Nadić i ocenjuje da je reč o “nekoj vrsti rituala”, jer je pojava plastičnih kesa u našoj zemlji bila vezana za davne decenije poboljšanja kvaliteta života i povećanja kupovne moći.
“Ja se sećam da svako ko je nosio neku kesu iz inostranstva sa logom neke strane robne kuće, time je dokazivao da je stvarno bio u toj robnoj kući i da je kupio nešto i da je to što je kupio bilo dosta skupo i na neki način, to je bila vrsta socijalne stratifikacije. Postojali su ljudi koji su prali te kese, to se prenosilo sa generacije na generaciju, a onda su se pojavile ove kese za jednu upotrebu”, kaže Nadić.
Pre “plastičnog doba”, priseća se profesor, domaćice su na pijacu išle sa pletenom korpom.
“Danas, kada odete na pijacu, tri paradajza – jedna kesa, dva čena belog luka – druga kesa i dođete kući sa 10 kesa, tako da smo mi sa zadovoljstvom ušli u taj period kesa, smatrajući da sa njihovom pojavom i uvođenjem u masovnu upotrebu, mi u stvari ulazimo u bolji život”, kaže Nadić.
“Sada ima trend u Evropi, doneta je direktiva i verovatno ćemo i mi morati da se uskladimo s tim – da do 2025. godine EU mora za 80 odsto da smanji upotrebu kesa”, navodi Nadić.
Podseća da sada postoje i takozvane biorazgradive kese, za koje kaže da se možda i tu nekad krije neki makretinški trik, odnosno da je reč o tome da se “eko-frendli” ili “grin vošing” i nešto što nije “zeleno” predstavi da je tako, a onda to koriste “zeleno opredeljeni”, ekološki orijentisani kupci.
Mnogi trgovinski lanci, kaže, izbegavaju papirne kese, jer ne žele da budu krivci ako se u nju svašta natrpa, pa kesa pukne.
Takođe, kako ističe, postoji i ekološki momenat, jer proizvodnja papirnih kesa je proizvodnja celuloze.
Uglavnom, kako kaže, stanovnicima Srbije, za koje smatra da još nemaju “kulturu unutrašnje reciklaže”, treba pružiti alternativu plastičnim kesama.
U svetu se, inače, godišnje potroši 500 milijardi dolara za proizvodnju jednog triliona kesa, a svakog minuta se proizvede milion plastičnih kesa.
Sa plastičnim kesama, kojima je potrebno oko 1.000 godina da se razgrade, u svetu se, inače, obračunavaju na različite načine.
Francuska, Španija, Irska, Kina, Južna Afrika, Holandija, Maroko, Ruanda, Švedska, Kenija, Etiopija, Australija, Belgija, Danska, Grčka već su ograničile njihovu proizvodnju i upotrebu.
Razne zemlje uvode i takse kojima se finansiraju troškovi reciklaže i čišćenja, a sjajan je primer iz Engleske, gde u trgovinama na kasama mušterije pitaju da li žele kesu, a ako je odgovor “ne” i ako mušterija ima svoju, odbiće joj od računa 0,1 funtu.
Navike ljudi polako se menjaju, u radnjama se kese naplaćuju, kako bi se ljudi motivisali da u kupovinu sa sobom nose cegere. Međutim, to je tek početak, a samo će upornost i istrajnost dati rezultate.
