Japanska i kineska akupunktura – ima li razlike?

Akupunktura, terapija; Foto: Balansmedika
Akupunktura, terapija; Foto: Balansmedika

Akupunktura je jedna od najstarijih metoda lečenja, koja se, i pored ogromnog napretka nauke i medicine, sa uspehom primenjuje danas.

Drevnu praksu pre tačno četiri decenije priznala je Svetska zdravstvena organizacija, uz potvrdu da deluje kod čak četrdesetak oboljenja.

Ukoliko želite da se, zbog sasvim specifičnog problema, ili radi poboljšanja opšteg zdravstvenog stanja, podvrgnete hiljadama godina starom “tretmanu iglicama”, verovatno ste prikupili osnovne informacije.

Podsetimo, prema staroj kineskoj filozofiji, kosmička energija Či ulazi u organizam na određenim tačkama na koži, a zatim prolazi preciznim meridijanima do svih organa.

Energija Či se ispoljava u dva oblika – pozitivnom (jang) i negativnom (jin). Tokom lečenja, delovanjem na tačke tankim iglama uspostavlja se  ravnoteža između jina i janga i obnavlja normalan protok energije meridijanima.

Kada se kaže akupunktura, gotovo uvek se podrazumeva tradicionalna kineska praksa, ali šta je sa terminom “japanska akupunktura”, koji je poslednjih godina sve prisutniji i u Srbiji.

Da li Japanci imaju svoju akupunkturu, različitu od kineske?

Odmah da kažemo da su osnovni principi isti, ali da razlike postoje.

Akupunktura je u Japan stigla preko Koreje, u 6. veku, i s obzirom da se u Japanu praktikuje oko 1400 godina ništa manje nije “drevna”. Osobenosti japanskog načina primene su se postepeno razvijale, pa tako danas imamo nekoliko jasnih razlika, na koje se može skrenuti pažnja.

Veličina igala. Igle koje se primenjuju u japanskoj akupunkturi su, u proseku, manje, tanje i oštrije, što znači da je sam ubod nežniji.

Dubina prodiranja u kožu. Za razliku od tradicionalnih kineskih akupunkturnih igala koje prodiru dublje, japanske se zadržavaju u površinskom sloju kože i neznatno ispod njega. Utisci pacijenata su individualni. Dok jedni agresivnije prodiranje doživljavaju kao bol koji im smeta, drugi opisuju da kod dubljeg ulaženja igle osećaju bolje njeno dejstvo na kretanje energije.

Dopunska terapija lekovitim biljem. Kineski akupunkturolozi biljkama poklanjaju veću pažnju i uvode određene biljke kao dopunske za uspeh tretmana pošto su, u Kini, akupunktura i lečenje biljem sastavni delovi prakse koja se zove Tradicionalna kineska medicina. U Japanu to nije slučaj, ali će vas praktičar uvek uputiti i na kolegu stručnjaka za bilje.       

Upotreba mokse. Za razliku od prethodnog, Japanci imaju moksu. Moksa, ili crni pelin, je japanska biljka koja se gotovo uvek koristi u japanskoj akupunkturi, tako što se uz pomoć nje igle zagrevaju (uobičajen termin je moksibustija). Delovanje toplote dodatno opušta, pa mnogi zbog ovoga japansku termoakupunkturu smatraju prijatnijom.

Metode uvođenja igala. Danas su u akupunkturi standard aplikatori – male tube za uvođenje, koje su razvijene u Japanu i karakteristika su japanske akupunkture. Za razliku od japanske, akupunkturolozi koji primenjuju kinesku akupunkturu više pomeraju igle u svim pravcima i uvrću ih. Sve to, ujedinjeno sa debljinom igle i dubinom prodiranja, stvara intenzivnije senzacije.     

Upotreba dodira. Postoji i jedna zanimljivost. Japanska akupunktura u većoj meri koristi dodir pre postavljanja iglica. Palpacija se upotrebljava da bi se odredilo njihovo tačno mesto, a smatra se da se to zadržalo iz daleke istorije, kada su u Japanu praktičari akupunkture bili uglavnom slepi.   

Na kraju, važno je naglasiti da bilo koja od ove dve metode akupunkture nije bolja ili lošija od druge. Primena i uspeh zavise od stanja i potreba pacijenta, kao i od znanja i veštine akupunkturologa.

Svakoj osobi u kineskoj i japanskoj tradicionalnoj medicini pristupa se individualno, što je jedan od osnovnih principa na kojem počivaju.

Exe-Net