Elektronska industrija Niš: Od giganta do stečaja

Po nekada moćnoj elektronskoj imperiji i Niš je dobio naziv „grad elektronike“. Početkom „zlatnih“ osamdesetih godina prošlog veka, tadašnji SOUR Elektronska industrija zapošljavao je više od 28 hiljada radnika, od kojih je oko 18.000 radilo u niškoj EI.

Minulih godina Elektronska je polako izumirala u tišini i sve većoj bedi, jer je čipove poodavno zahvarila paučina. EI se našla na spisku Agencije za privatizaciju, među 188 preduzeća koja idu u stečaj jer za njih nije bilo zainteresovnih kupaca.

Stečajni postupak će biti pokrenut u Ei holding korporaciji i u još 21 preduzeću, a njihovu sudbinu će za sada izbeći jedino preduzeće Ei Elmag koje je zaduženo za distribuciju električne energije u čitavom kompleksu Elektronske.

Tako je posle 69 godina postojanja, El pred zatvaranjem! “Finale” višegodišnjeg izumiranja je bio najavljen 2010 godine novim Zakonom o stečaju. Još tada je rukovodstvo Holding korporacije “Elektronska industrija” AD dobilo iz Beograda obaveštenje da počnu pripreme za stečaj 15 preduzeća, čiji su računi bili blokirani duže od tri godine.

EI je minule decenije zvanično imla čak 102 firme, ali je u međuvremenu dosta preduzeća prodato iz stečaja. Dosadašnja privatizacija Elektronske industrije nije bila opravdala očekivanja, jer od prodatih firmi solidno poslovala samo trećina.

Ostale su bile na ivici opstanka ili su propale, što je bio razlog da se odustane od dalje prodaje imovine holdinga.Većina privatizovanih firmi je promenila delatnost, i zapošljavaju veoma mali broj radnika, jer su kupljene uglavnom zbog magacinskog prostora.

Od 30 firmi koje su svojevremeno ušle u proces takozvanog džoint venčera, do 2006. godine nijedna nije radila. Taj princip sređivanja stanja u EI bio je svojevremeno najavljivan kao senzacija, a pokazao se kao najveći promašaj.

Skoro svi objekti u inostranstvu su rasprodati. Samo je hotel na Starom Dojranu u Makedoniji prodat za 150.000 evra!

HEKTARI Površina Ei kompleksa u Nišu je približno 65 ha, sa ukupno oko 204.000 m2 poslovno-proizvodnog prostora, od čega oko 100.000 m2 još nije privatizovano. Od slobodnih površina približno oko 6 ha je pogodno za green field investicije. Površina Ei kompleksa u Beogradu (Zemun polje) je oko 34 hektara. Neizgradjene, slobodne površine pogodne za green field investicije su oko 4 hektara.

Vlade Srbije je 2009. godine donela odluku o osnivanju Tehnološkog parka u krugu EI. Planirao je da se ljudima koji umeju i hoće da rade pod povoljnim uslovima ustupi 100 hektara poslovnog prostora i oko 35 ha zemljišta.

Bilo je planirano da svako novo radno mesto poslodavcu donosi povlastice u vidu poslovnog prostora, oslobađanja od zakupa i gradskih taksi. Međutim, po ovom konceptu, ni jedna firma se nije “usidrila” u prostor EI.

Mrtvo slovo na papiru ostao je i gromoglasno potpisan protokol o saradnji Vlade Srbije i grada Niša sa “Sažemom”, marta 2009. godine, kojim se predviđa otvaranje pogona za proizvodnju strujomera francuske kompanije u EI. Do danas, niti je otvoren pogon, niti se tačno zna da li će i kada će da počne najavljena izrada električnih brojila “Sažema”.

KAKO JE POČELO?

Udarac pijukom u ledinu 1948. godine, na sedmom kilometru od Niša prema Niškoj Banji, označio je početak izgradnje Zavoda RR, ali i ozbiljne industrijalizacije našeg grada. Zahvaljujući izgradnji Zavoda RR (za proizvodnju radio i rendgen aparata), koji je kasnije prerastao u Elektronsku industriju, Niš postaje industrijski i univerzitetski centar Srbije južno od Beograda.

Od 1948. do 1973.godine EI beleži dinamični rast i razvoj u elektronici po ugledu na velike svetske firme kao što su Siemens i Philips.

Od 1973. do 1991. godine sistem dobija novu organizaciju podelom na RO i OOUR-e. Bez državne podrške za nove investicije, razvoj postaje usporen i neusaglašen. To dovodi do zaostajanja u odnosu na nove tehnologije u svetskoj elektronici.

Od 1991. godine nastupa period sankcija međunarodne zajednice, što dovodi do velikih teškoća u poslovanju i pada proizvodnje (nemogućnost uvoza repromaterijala i izvoza gotove robe).
Početkom osamdesetih godina prošlog veka tadašnji SOUR EI je zapošljavao preko 28 hiljada radnika, od kojih je više od 18 hiljada radilo u niškoj EI.

Izvozila se roba na sve četiri strane sveta u vrednosti preko 600 miliona dolara godišnje. Ogroman parking-plac je bio tesan za automobile zaposlenih, broj autobusa gradskog prevoza nedovoljan da preveze sve koji su hitali na posao, kao i radnički voz koji je saobraćao samo do Elektronske. Sve je to bilo i davno prošlo.

FABRIKA AUTOMOBILA

Kada se govori o Elektronskoj industriji, nekadašnjem industrijskom gigantu bivše SFRJ, obavezno se prepričava istinit događaj s početka osamdesetih godina prošlog veka. U najkraćem, jednog prepodneva u Niš je stigla zvanična državna delegacija susedne Bugarske na razgovore o saradnji sa Srbijom i Nišom.

Kako je pisala „Politika“, prilazeći gradu, četiri automobila bugarske vlade prošla su pored Niške Banje, potom pored Elektronske industrije i stigla u centar Niša gde ih je sačekao domaćin, predsednik opštine.

Posle pozdrava i kraćeg odmora od puta započeti su oficijelni razgovori i na samom početku jedan od bugarskih zvaničnika izrazio je želju da Sofija i Niš što pre uspostave saradnju u oblasti auto-industrije.

Zbunjeni domaćini su odgovorili da u Nišu nečeg takvog nema, a Bugarin je zapitao: „Kako nemate, pa sada smo prošli pored placa gde je parkirano nekoliko hiljada automobila“. Ispostavilo se da je predstavnik delegacije istočnih suseda na osnovu velikog broja vozila na parkingu ispred EI pomislio da se u Nišu proizvode automobili.
BROJKE

– 18.000 kvadrata poslovnog prostora ima samo “EI Televizija”

– 20 miliona dolara je pre sanckija bio izvoz fabrike “Ei komponente”

– 5.800.000 proizvedenih televizora U EI

Taj parking na kojem je bilo oko 2.000 mesta za putničke automobile je i ogledalo nekadašnjeg i sadašnjeg stanja Elektronske industrije. Danas je pust, na njemu nema vozila i često je divlja deponija.

Proizvodili su vrhunske aparate elektronike i mikroelektronike – TV i radio prijemnike, video-rikordere i muzičke uređaje, telefone, vojnu optičku opremu najsavremenije tehnologije, poluprovodnike, aparate za domaćinstvo, strujomere, rendgen i druge medicinske uređaje i alate. Imala je istraživački, razvojni i projektni centar.

Proizvodi su odlazili u zemlje Evrope, Rusiju, Aziju, Afriku…

Razlozi za neslavni kraj EI koji se često pominju obuhvataju dozvoljen uvoz televizora i bele tehnike, smanjenu proizvodnju i trošenje novca iz državnih subevncija.

Čekajući hitan stečaj, u pogonima EI „Niš“ kao da je vreme stalo. Pojedine Nišlije čuvaju uspomenu na kolektiv koji je proslavio grad, a i danas koriste veš-mašine i televizore u boji sa logom EI.

EI UNIŠTEN PRIVREDNOM ŠPIJUNAŽOM

Osamdesetih godina prošlog veka, niška Elektronska industrija je razvila jeftin i efikasan poslovni računar, sa pratećim softverom za preduzeća.

Kako navodi novinar Miodrag Milanović, ugovori o kompjuterizaciji na hiljade preduzeća bivše SFRJ čekale su potpisivanje i, kada se očekivalo da od prodaje informatičkog paketa EI zaradi stotine miliona dolara, firma odlazi u stečaj!

I 600 informatičkih inženjera je našlo novo uhlebljenje u inostranstvu – Ei je uništilo odavanje poslovnih tajni, sveopšta špijunaža u kojoj je učestvovala, pored japanskih i američkih plaćenika – domaća pamet, jeftino prodana strancima.

Istovremeno, propada posao izrade cd i dvd diskova u koju je nekoliko korporacija iz Irske bilo spremno da uloži na desetine miliona funti. Na kraju, politički i špijunski izbušena EI je doslovno propala. Srbija je pretrpela štetu od više milijardi dolara…

Lokacije u Nišu i Beogradu imaju kompletnu infrastrukturu koja obezbeđuje napajanje električnom energijom, pijaćom i tehničkom vodom, kanalizacionu mrežu, PTT usluge i odvijanje putničkog i teretnog auto saobracaja. Ceo kompleks je pokriven toplovodom, koji se trenutno ne koristi.

U krugu Elektronske industrije u Nišu izgrađena je merno-regulaciona gasna stanica od koje je moguć lokalni razvod gasa do svakog pojedinačnog potrošača. Proizvodno-skladišni objekti u krugu Elektronske industrije u Nišu povezani su internim železničkim kolosekom sa železničkom stanicom Ćele Kula.

Na lokaciji u Nišu, rade privatizovana preduzeca koja pružaju usluge fizičko-tehničkog obezbeđenja i zaštite kao i ugostiteljske usluge.