Ideja o besplatnom javnom prevozu za sve građane Niša i dalje deli javnost i stručnjake, predstavljajući jednu od najžustrijih i najkontroverznijih tema u gradu na obali Nišave. Dok jedni vide u njoj ključ socijalne pravde i ekološke budućnosti, drugi upozoravaju na ozbiljne finansijske rupe i rizik od kolapsa sistema.
Profesor Ekonomskog fakulteta u Nišu i odbornik GG “Dr Dragan Milić”, Boban Stojanović,
piše da za zagovornike, besplatan gradski i prigradski prevoz predstavlja „krunu socijalne politike“ aktuelne vlasti.
“Penzioneri, studenti, radnici sa niskim primanjima i nezaposleni mogli bi znatno da olakšaju svoje budžete i povećaju kupovnu moć, oslobođeni tereta dnevnih ili mesečnih karata. Osim ovog populističkog stava, postoji i sve jači ekološki argument – besplatnost bi, po njihovom mišljenju, privukla ljude iz automobila u autobuse, smanjujući zagušljive gužve, štetne emisije i buku, te čineći Niš zdravijim i privlačnijim mestom za život”, navodi Stojanović.
Međutim, kako ističe, ekonomski analitičari, planeri i mnogi u političkoj opoziciji gledaju na ovu ideju kroz prizmu finansijske kalkulacije.
“Glavni problem je ogroman trošak. Gubitak prihoda od prodaje karata, uz troškove goriva, plata vozača, održavanja i zamene zastarelog voznog parka, morao bi da se u potpunosti pokrije iz gradskog budžeta. To bi značilo desetine miliona evra godišnje – sredstva koja bi se morala preusmeriti sa drugih ključnih oblasti poput zdravstva, obrazovanja, infrastrukture ili kulture. Da li smo spremni da zanemarimo popravku asfalta ili bolju opremu u bolnicama zarađ besplatnog autobusa za sve, uključujući i one kojima to nije neophodno? Kritičari ovo vide kao finansijski neodrživ eksperiment koji može dovesti do propadanja kvaliteta prevoza i oduzimanja sredstava od drugih bitnih funkcija grada”, navodi Stojanović.
Ocenjuje da je kvalitet usluge druga velika briga.
“Protivnici strahuju da bi nedostatak direktnih prihoda doveo do postepenog propadanja sistema: manje ulaganja u nova vozila, smanjenje broja linija ili učestalosti vožnje, lošije održavanje. Postoji i rizik od pretrpanosti vozila, ako porast potražnje ne prati adekvatno povećanje kapaciteta”, navodi Stojanović.
Dodaje i da kritičari ističu i da već postoje značajne subvencije za najugroženije grupe (penzioneri, đaci), te da bi pametnije rešenje možda bilo simbolično snižavanje cena karata za sve (npr. na 30–50 dinara) ili proširenje kategorija sa pravom na besplatnu ili povlašćenu kartu.
Kao primer navodi i iskustva gradova poput Talina ili Luksemburga koji su uveli besplatan prevoz pokazuju mešovite rezultate: dok je korišćenje javnog prevoza poraslo, a broj automobila donekle opao, finansijski teret za budžete je znatan i izaziva kontinuirane debate. Međutim, da li Niš može da se upoređuje sa Luksemburgom?
“Odluci o uvođenju besplatnog prevoza je trebalo da prethodi precizna analiza dugoročne finansijske održivosti. Sredstva za ovu namenu (kao ni za tzv. besplatne udžbenike) nisu bila planirana u budžetu Grada za 2025. godinu. Umesto toga, doneta je ad hok politička odluka sa najvišeg nivoa vlasti koju su gradski funkcioneri rado prihvatili verujući u obećanja da će narasle troškove pokrivati, kako oni kažu, Republika. Međutim, ni u republičkom budžetu nisu planirani takvi izdaci, pa se za ovu godinu i ovu namenu očekuje (!) malo više od milijarde dinara iz nenamenskih budžetskih transfera. Da bi osigurali finansijsku stabilnost, ljudi koji su trenutno na vlasti u Gradu Nišu su kroz hitnu dopunu dnevnog reda poslednje održane Skupštine Grada doneli odluku o dugoročnom kreditnom zaduživanju od 576 miliona dinara”, piše Stojanović.
Dodaje da se sve odigrava uz planirani deficit u gradskom budžetu od 1,156 milijardi dinara.
“Na kraju, ostaje činjenica da „nema besplatnog ručka“, tj. da će neko morati da plati za povećane izdatke iz republičkog i (ili) gradskog budžeta. U međuvremenu će se stanovnici drugih gradova pitati zašto su diskriminisani u odnosu na građane Beograda i Niša”, zaključuje Stojanović.
