U zagrljaju anksioznosti

Anksioznost
Anksioznost

Šta je anksioznost?

Anksioznost je termin koji se sve češće čuje, odomaćio se u upotrebi i sveprisutniji je kada želimo da opišemo one manje prijatne ili neprijatne vidove naših osećanja i načina na koji doživljavamo neke emocije. Šta se ustvari sve podrazumeva pod ovim terminom?

Anksioznost možemo definisati kao neprijatno stanje strepnje, očekivanje potencijalne preteće opasnosti, slobodnolebdeći strah. Preteća opasnost je nejasna, neodređena, mistična i tajnovita i podstiče prvobitna doživljavanja/strahovanja od nepoznatog. Strepnja je duboka i zastrašujuća. Slobodnolebdeći strah je unutrašnjeg porekla, dolazi iz dubina naše ličnosti i ne vezuje se za konkretne predmete i objekte niti stvarne okolnosti. U pitanju je unutrašnja opasnost koja dolazi od naših nagona, emocija, fantazija, nesvesnih konflikata. Kada smo anksiozni mi smo zabrinuti, uznemireni, uplašeni.

Anksioznost je strah koji je izgubio svoju adaptivnu funkciju i postao disfunkcionalan, otežava nam život i remeti njegov kvalitet, udaljava nas od konstruktivnog rešavanja problema. Predimenzionirana osećanja napetosti i stalnog očekivanja nekog katastrofičnog epiloga značajno remete naše normalno funkcionisanje i deluju negativno na mnoge životne sfere, na postignuća u školi, socijalne odnose i društvene aktivnosti, emotivne veze, produktivnost na poslu i radnu sposobnost. Anksioznost može biti i normalna, odnosno nepatološka i to iskustvo poznato je svakom čoveku kada je na primer suočen sa nekom stresnom situacijom, kada ima tremu pred ispit, neizvesnost za zdravlje nekog člana porodice. Ovakva anksioznost ne opterećuje preterano osobu.

I dalje se funkcioniše uobičajeno, nema osiromašenja ličnosti ni života, kapaciteti da se suoči i izbori sa izazovima su očuvani i problem se prevazilazi pre ili kasnije. Kod patološke anksioznosti briga i strah su preterano izraženi, konstantni, teško se kontrolišu, dolazi do disbalansa u celokupnom funkcionisanju. Kada se anksioznost događa vema često, intenzivna je i ometa kvalitet življenja, može se definisati kao anksiozni poremećaj.

Poreklo nastanka strepnje

Poreklo i nastanak strepnje su mnogostruki. Vladeta Jerotić smatra da se strah javlja kao posledica sprečenosti zadovoljenja nagona ili kao posledica zabrana u vezi sa zadovoljenjem nagona. Takođe može da nastane i kao posledica bojazni od gubitka ljubavi i zaštite, na koje nijedan čovek bez obzira na godine, obrazovanje ipol nije imun. Sigmund Frojd je isticao da svi delovi anksiozne neuroze mogu da budu grupisani oko glavnog siptoma a to je strah. On se može manifestovati čistim osećanjem straha ali može biti praćen idejom pretnje ludilom, gašenjem života, može biti povezan sa smetnjama telesnih funkcija respiratornog, kardiovaskularnog ili gastrointestinalnog sistema.

Simptomi anksioznosti

Anksioznost tj. difuzni osećaj teskobe može da se manifestuje na mnogo načina. Smetnje mogu biti na mentalnom (emocionalne i psihološke) i fizičkom nivou (fiziološke, telesne). Glavni simptom je preterana i trajna briga i napetost.

Na mentalnom nivou javljaju se mnogi strahovi. Neki od tih strahova su sledeći: strah od smrti i umiranja, strah od gubitka kontrole nad mislima i delima, strah od  ludila, gubitka razuma i dodira sa stvarnošću, strah od nečeg neizbežnog što dolazi, samoće, od činjenja greške i mogućnosti da ispadnemo glupi pred drugima, od padanja u nesvest, strah od normalnih stvari kojih se pre nismo bojali, neobičnih osećaja i emocija. Javljaju se zastrašujući osećaji i misli da više nikada nećemo biti kao pre. Povećan strah od toga šta ljudi misle o nama, strah od javnih prostora, strah vezan za zdravlje i telesni integritet, strah od mogućnosti dobijanja srčanog udara, strah od neizlečive bolesti i preranog umiranja. Može se javiti i strah od straha, odnosno strah da se neko neprijatno doživljeno iskustvo straha koje je prošlo ne doživi ponovo.

Pored strahova tu je i osećaj da smo već ranije proživeli nešto od onoga što nam se sada događa (nešto kao fenomen deja vu-već viđeno), osećaj kao da ćemo propasti kroz podlogu na kojoj stojimo, poteškoće u praćenju razgovora i formiranju misli, prevelika svesnost sebe koja uzrokuje mentalnu odsutnost, življenje u prošlosti ili budućnosti umesto fokusiranja na sadašnjost, manjak smirenosti, razdražljivost, promena raspoloženja, podložnost provokacijama (drugi nas za čas izbace iz takta), poteškoće u učenju novih stvari, bojazan da ćemo se izblamirati, slabije kratkotrajno pamćenje (treba nam vremena da se setimo šta smo juče jeli, šta smo sve radili prethodnih dana), konstantno premotavanje određenih misli kroz glavu i osećaj zarobljenosti u sopstvenoj glavi, doživljaj da je stvarnost na neki način promenjena, osećaj isključenosti od sveta, depersonalizacija (osećaj nestvarnosti sebe), derealizacija (osećaj nestvarnosti sveta, okruženja, drugih ljudi, predmeta, sve je nekako čudno, drugačije, izmenjeno i iskrivljeno), dezorijentacija, noćne more, noćni strahovi, stalno ponavljajuće misli i razgovori sa sobom, osećaj zaglavljenosti u vlasitom umu.

San je takođe kompromitovan i to je jedna od najosetljivijih funkcija našeg organizma koja prva reaguje na anksioznost i napetost. Javljaju se poteškoće prilikom uspavljivanja. Spavanje je isprekidano, sa čestim buđenjem. Zvukovi spolja nas lako trgnu iz sna. Nesanica. Buđenje usred noći uz panični napad. Bizarni i strašni snovi. Osećaj neprijatnosti i gušenja u ležećem položaju. Jutro i buđenje ne donose olakšanje, buđenje s umorom, iscrpljenošću.

Na fizičkom nivou anksioznost se manifestuje kroz razne telesne smetnje i fiziološke reakcije. Neki od tih simptoma mogu biti tupi bolovi u leđima i mišićima, bol i stezanje u grudima, zabrinutost za srce, osećaj da se morate naterati da dišete, kratkoća daha i često hvatanje vazduha, osećaj knedle u grlu, grčevi mišića nogu, osećaj hroničnog umora i iscrpljenosti,crvenilo lica ili tela, problemi sa koordinacijom pokreta, naleti hladnoće ili toplote, utrnulost pojedinih delova tela, često mokrenje, problemi sa probavom, slab apetit ili prejedanje, nervoza želuca, nadutost, ubrzan srčani rad bez nekog vidljivog razloga, noćno znojenje i buđenje u znoju, oslabljeno interesovanje za seks i seksualne disfunkcije, alergijski problemi, bolovi u telu, „sevanje“ kroz celo telo, drhtavica, svrab kože i osetljivost kože, eckanje u stopalima, tabanima, prstima, rukama i nogama, osećaj gušenja, ošamućenost, osećaj da ćete pasti ili se onesvestiti, palpitacije-osećate otkucaje srca, nedostatak energije uz osećaj letargije, osećaj da je neki obruč oko glave i da se steže, magla u glavi, česte migrene, osećaj kada zatvorimo oči kao da plutamo, vrtoglavica, praznina u glavi, šum u ušima, slaba koncentracija, problemi sa pažnjom, teškoće pri govoru ili pri koordinaciji usta i jezika, hormonalni disbalans, suva usta.

U anksiozne poremećaje spadaju: generalizovan anksiozni poremećaj, opsesivno-kompulsivni poremećaj, fobije, panični napadi, post-traumatski stresni poremećaj, socijalni anksiozni poremećaj, reakcija na stres i poremaćaj prilagođavanja, disocijativni poremećaj, somatoformni poremećaj.

Psihodinamika nastajanja stanja strepnje

Stanja strepnje mogu da se jave sa ili bez vidljivog uzroka. Čak i onda kad je uzrok spoljni i vidljiv, u nastajanju strepnje učestvuju unutrašnji konflikti i mehanizam nazadovanja i fiksacije. Unutrašnju opasnost predstavljaju potisnuti sadržaji koji nisu ni u kakvom direktnom odnosu sa postojanjem spoljašnje opasnosti. Konflikt koji izaziva patološku anksioznost je nesvestan. Ideje, želje, sećanja, podsticaji agresivne ili libidinalne prirode su uglavnom neprihvatljivi za ego i s toga bivaju potisnuti. Ego pokušava da održi psihološku ravntežu držeći stalno potisnute sadržaje van domašaja svesti. Za održavanje te ravnoteže i psihološke stabilnosti troši se velika energija. Kada potisnuti sadržaji i rano osujećene težnje počnu da prodiru u svest a mehanizmi odbrane slabe, javiće se jak osećaj strepnje. Potisnuti sadržaji kada izađu na površinu nisu u svom prvobitnom obliku u kom su potisnuti već se javljaju u vidu simptoma. Anksioznost postaje simptom odnosno manifestacija problema na površini. S toga simptomu trebamo pristupiti kao nečemu značajnom, obaveštavajućem, kao alarmu koji nas upozorava da nešto moramo da menjamo u dosadašnjem načinu funkcionisanja, da se suočimo sa nekim stvarima, dešavanjima i emocijama koje smo do tada izbegavali, da se suočimo sa sobom.

 Tok i prognoza

Kojim tokom će se anksioznost razvijati zavisi od nekoliko činilaca. Najznačajniji među njima je struktura ličnosti osobe koja pati od ovog stanja kao i životne okolnosti u kojima se nalazi (ovde se misli na porodično okruženje, socijalne odnose, ekonomske faktore itd). Ukoliko ima manje neurotske predispozicije i manje traumatskih dešavanja iz života i detinjstva, onda je i prognoza bolja a šansa za oslobađanje od neprijatnih osećanja veća. Članovi porodice koji imaju negativan stav prema obolelom članu, ne pružaju mu podršku i razumevanje, svojim stavom mogu da ometaju i usporavaju proces oporavka i lečenja. Prognoza je bolja ukoliko osoba ima veću snagu Ja sistema, ukoliko je u stanju da strepnju saznajno obradi i ako se trudi da promeni uslove u kojima se strepnja javlja, ako odgovara konstruktivno i delatno na osećaj unutrašnje ugroženosti, ako se suočava sa njom i ne povlači se. Borbeno ja ima veću šansu da pobedi nego odbrambeno. Ukoliko osoba dugo trpi ostojeće stanje, ne pokušava da se suoči s njim ili to radi na neadekvatan način, može se desiti da strepnja posredstvom mehanizama odbrane, vodi ka složenijim neurozama kao što su fobije, opsesivne, depresivne i histerične neuroze. Prelaz anksioznosti u fobiju se dešava jer je u prirodi ljudi da slabije tolerišu strah od nečeg nepoznatog, nejasnog i neodređenog pa se „radije odlučuju“ da uđu u fobično stanje u kome biraju neki predmet ili situaciju od kojih se boje.

Lečenje anksioznosti

Lečenje može biti farmakološko i psihoterapijsko ili kombinacija i jednog i drugog. Psihoterapijski tretman se smatra prvom opcijom za lečenje anksioznih poremećaja i on može pomoći osobi ne samo da se oporavi već i u prevenciji ponovnih napada anksioznosti. U psihoterapiji anksioznosti radi se na osvešćivanju onoga što simptom izražava kao i prevazilaženju otpora u njegovom prihvatanju. To podrazumeva upoznavanje i razumevanje vlastitih osećanja. Zdrav stav prema vlastitim osećanjima smanjuje anksioznost a to znači ne zanemarivati ono što osećamo nego prihvatiti, naučiti da prepoznajemo svoja osećanja i izrazimo ih adekvatno. Potrebno je osvestiti i koja to osećanja ne možemo prihvatiti kao i prihvatanje odgovornosti za stanje u kome se nalazimo. Na taj način učimo kako sami stvaramo opasnost, da ona dolazi iz naše unutrašnjosti a ne spolja. Anksioznost nam može biti prilika za rast i razvoj, mogućnost da život učinimo kvalitetnijim i autentičnijim a ne razlog za propuštanje mnogih lepih i važnih stvari. Ne moramo da svedemo sav svoj svet na uzak krug ljudi i dešavanja, na rutinu i bespomoćnost a sve iz straha da nam ne bude gore. Uvek možemo da uradimo nešto za sebe da bi nam bilo bolje. Izbor je na nama. Možemo da trpimo neprijatnost, da se sklanjamo od svega što nas uznemirava, da ostajemo u poziciji žrtve ili da krenemo u susret nepoznatom, neizvesnom, suočavanju i promeni.

Jelena Krstić, psiholog

Centar za psihoterapiju Anima plus

Bulevar Nemanjića 85a, 18000 Niš
+381 18 305 346
+381 60 734 9000

 

Exe-Net