Opremate neki javni poslovni prostor video nadzorom, a niste sigurni šta je sve potrebno usaglasiti kako bi bio u skladu sa zakonom? U ovom tekstu razmotrićemo neke od najbitnijih zakonskih regulativa koje se moraju poštovati.
U današnje vreme video nadzor predstavlja najrasprostranjeniji vid tehničke zaštite poslovnih i privatnih objekata, pre svega zahvaljujući preventivnom dejstvu, ali i obezbeđivanju materijalnih dokaza u slučaju da ipak dođe do nekog krivičnog dela. Dostupan je na svakom ćošku, pa se tako susrećemo sa istim više puta u toku dana, a da često toga nismo ni svesni.
Jednostavno, sigurnost koju video nadzor pruža za uloženi novac jedna je od najisplatljivijih bezbednosnih investicija, i to ne samo kada se radi o poslovnim prostorima, već i za obezbeđivanje privatne imovine.
Video nadzor i privatnost
O pozitivnim stranama video nadzora može puno da se piše, međutim to nije tema ovog teksta. Ono što zapravo želimo da objasnimo jesu pravne regulative o video nadzoru, jer postoji dosta onih koji smatraju da video nadzor na javnom prostoru zapravo narušava privatnost lica koja koriste taj isti javni prostor.
S obzirom na to da je ovo goruće pitanje staro koliko i sam video nadzor za komercijanu primenu, bitno je napomenuti da je ovaj deo takođe regulisan zakonom. S tim u vezi, objasnićemo neke od povezanih odredbi najnovijeg zakona o privatnom obezbeđenju, koji je stupio na snagu početkom godine, a koji takođe obuhvata i tehničke sisteme obezbeđenja poput video nadzora.
Ukoliko je objekat ili prostor pod video nadzorom, obaveštenje mora biti jasno istaknuto
Prvi član zakona koji ćemo pomenuti, možda i najbitiniji za video nadzor, obavezuje svako pravno lice da na vidnom mestu istakne jasno obaveštenje da je objekat ili prostor pod video nadzorom, u slučaju da ovakvim sistemom obezbeđuje objekat za javnu upotrebu.
Mnoga pravna lice ne poštuju ovo odredbu misleći da time zapravo umanjuju efektivnost video nadzora, međutim ovo ne samo da nije tačno, već može da ima i negativne posledice. Ukoliko lice koje je izvršilo krivično delo dokaže da na objektu nije bilo istaknuto da je pod video nadzorom, smatraće se da je time narušeno njegovo pravo na privatnost i snimak neće biti uzet u obzir kao dokaz, što zatim znatno otežava dokazivanje krivičnog dela.
Izostavljanje obaveštenja o video nadzoru je takođe kažnjivo zakonom, i to novčanom kaznom do 500.000 dinara, što je još jedan od razloga zašto bi ipak trebalo da jasno istaknete obaveštenje. Dobra praksa je da obaveštenje bude zalepljeno na ulaznim vratima jer će tako svako ko ulazi u objekat odmah biti svestan da postoji video nadzor. Jasno istaknuto obaveštenje takođe ima i preventivno dejstvo jer oni koji imaju namere da počine neko krivično delo, često odustanu ukoliko znaju da će biti snimljeni i kasnije lako uhvaćeni.
Dostupnost i čuvanje snimaka
Ovaj deo je jedan od noviteta koje je doneo novi zakon, a koji u starom zakonu nije bio jasno definisan. Svako pravno lice koje obezbeđuje svoj prostor video nadzorom, zakonom se obavezuje da čuva snimke minimalno za prethodnih 30 dana, kao i da ih na zahtev stavi na uvid ovlašćenom policijskom službeniku.
Ovo praktično znači da ukoliko imate li planirate da ugradite neki sistem za video nadzor, morate na snimaču imati dovoljno memorije za minimum 30 dana snimanja. Uvid u te snimke može tražiti samo ovlašćeni policijski službenik, dok je krajnji korisnik kao pravno lice dužan da kontroliše pristup ovim snimcima kako ne bi slučajno zapali u ruke neovlašćenog lica.
Kršenje ovog zakona je takođe kažnjivo visokom novčanom kaznom, pa je preporučljivo angažovati stručnjaka za video nadzor koji će prilikom montaže adekvatno osigurati sistem od neovlašćenog pristupa snimcima, posebno ukoliko se radi o mrežnom IP video nadzoru.
Planiranje i montaža sistema
Treći i ujedno poslednji novitet koji ćemo pomenuti jeste planiranje i montaža sistema, koji takođe uključuje i održavanje. Dok je stari zakon bio na snazi, sistemi za video nadzor su ugrađivani bez prethodnog plana, već samo na osnovu iskustva i samostalne procene osobe koja vrši ugradnju. Novi zakon sada reguliše ovaj deo, pa samostalna ugradnja više nije moguća.
Svako pravno lice koje želi da obezbedi svoj prostor video nadzorom, dužno je da prvo pribavi procenu rizika od strane lica licenciranog za ovu delatnost. Na osnovu procene rizika se zatim pravi plan video nadzora za dati objekat ili prostor, pa tek onda pristupa ugradnji video nadzora prema tom planu.
Ovo takođe nije sve, sva upotrebljena tehnička sredstva moraju da ispunjavaju zakonske norme i tehničke standarde koji važe u republici Srbiji, u pogledu kvaliteta, sigurnosti i garancije. Pružalac usluga video nadzora je odgovoran za ispravnost i funkcionalnost sistema, a korisnik je dužan da osigura njihovo održavanje i servisiranje u skladu sa zakonom. Održavanje obuhvata vođenje servisno-kontrolnih knjiga, kao i izdavanje neophodnih potvrda o ispravnosti sistema koje zahteva inspekcija.
Imajući u vidu sve navedene činjenice, jako je važno da montažu i održavanje sistema za video nadzor, i uopšte drugih tehničkih bezbednosnih sistema, vrše stručna lica koja su prošla sertifikovane obuke za ugradnju sigurnosnih sistema. Samo licencirana lica imaju mogućnost izdavanja neophodnih dokumenata, kao što su procena rizika, planovi i dokumentacija za montažu, vođenje servisno-kontrolnih knjiga, i izdavanje potvrda o ispravnosti sistema za video nadzor.
