Putnička pisma iz Niša 1882. godine II pismo

Niševljanin ustaje rano; popije crnu kavu, ili pojede vruću lepinju, pa ide na posao. Oko deset sahata donese mu se ručak od kuće na dućan, ili onamo gde radi. Sav je ručak jedan sahan (bakrena ili limena posuda) jela i kriška hleba. Niševljanin jede malo. Niševljanska je kujna na glasu; ali se ona razvija samo o velim godovima (velikim praznicima), i u kakvim većim gozbama.

Inače se Niševljanin uzbezekne kada vidi, po svaki dan, ovako raznovrsnu sadržinu naših jelovnika. “I sreću ćete svoju pojesti” – prošapće mnogi – “ako tako uzjedete!”. Naročito se tom skromnom kujnom odlikuju Turci Niševljani. U Nišu možete sresti na ulici Turčina, koji nosi u jednoj ruci čanak kisela mleka, a u drugoj vruć hlebac: to je sav ručak za njega i njegovu porodicu od 4 – 5 duša!

Zatvorivši dućan, svršivši dnevni rad, Niševljanin ide kući. Na avlijskim vratima lupne halkom, te mu iznutra otvore. On uđe, zatvori za sobom vrata, i već se sprema za večeru. Njega čeka ohlađena rakija anasonlija (mastika), i drugo što je domaćica zgotovila. Za trpezu domaćin seda skrstivši noge; do njega sedaju njegova deca, pa tek onda žena.

Domaćica mora češće ustajati, da što prinese, ili da posluži, a domaćin, kao kakav patijar, sedi, večera, i po nešto razgovara. Vina piju i on i ona, pa daju i deci. Po večeri, zapali on lulu duvana, posedi neko vreme; pa mu, iza toga, žena pomaže da se svuče, da legne. Pomoći čoveku da se izuje, ženina je dužnost; a pomoći inače u svlačenju čoveku je od žene godimet (biti prijatno, ugodno). I pošto čovek legne, žena mu ostaje da namiri decu, i da još što šta posvršuje.

Sutradan vrednu ženu budu petli. Ona ustaje i sprema sve tako da, čim muž otvori oči, ona već ima čime da ga ponudi. Kad on ustane, ona je dužna politi mu da se umije, dodati ubrus da se utre, i pomoći mu da se obuje. Kad je sasvim gotov, ona ga četkom ili metlicom očisti od glave do pete, i isprati do avlijskih vrata. Izašavši iz kuće, Niševljanin ide prvo na pijacu te uzme štogod, i pošlje kući za ručak. Iza toga svrati u kavanu, gde možda popije po koju crnu kavu, i vidi se i razgovori sa nekim. Odatle ide na dućan ili na svoj rad, gde ostaje do mraka.

Niševljanin se nahodi u svetu misaonom samo kad je u svojoj crkvi (kad se moli Bogu) kad se stara za dušu. Drugi oblici duhovnoga života neznani su u Nišu. Ona česta izlaženja u lojza (vinograde); ono boravljenje po nekoliko dana u pitomom Gabrovcu, ili u kršnom Sićevu, više su telesni odmor, nego duševna naslada onih prirodnih lepota i čudesa! Pri svem tom, srce je srce. I onaj koji ne ume ispevati veličanstvene epopeje, ugodi kad ikad da pevuši žubor hlađane vodice, ili treper zelenog lišća, ili milinu devojačkog lica, ili draž muškog stasa i pogleda! I Niš pevuška; Niš popeva milje mladosti i lepote; slasti života porodičnoga, života domaćega. U tom životu jako pada u oči rašireni rođački odnos među ljudima: bata-Tasa, čiča-Ilija, baja-Stanoje, deda-Nikola, pobratim-Đorđe, snaša-Stanija, strina-Vaska, prijateljica-Stojna – imena su kojima se izražavaju ne samo stupnji srodstva, nego mnogo češće društveno uvažavanje.

Šta god ti dovde pisah, sve ti pisah o Nišu starom, o Nišu koji prolazi, o Nišu koji se menja na naše oči. Ovi tipovi, ove slike, ovi oblici života prolaze, iščezavaju kao rosa ispred Sunca, kao magla ispred vetra!… Evo nastaje Niš novi, s novim Niševljanima, s novim oblicima života i uživanja, s novim idejama i idealima …

Za Ej Džej …

U spomen starom Nišu i Niševljanima
Izvori: Putnička pisma iz Niša 1882. godine – Milan Đ. Milićević
(Prvo posebno izdanje 2009.)
Niški Vesnik
Fotografije: Wikipedia

Priredio na stranici: Novaković Č. Milan