Naissus PUTNIK: Nezaboravni aprilski izlet na Homoljskim planinama

Planinarsko, pešačko-maratonska tura po Homoljskim planinama. Uspevaju samo uporni, nije obavazno biti i najjači. Novo planinarsko iskustvo, još jednom priroda kakva samo kod nas postoji. Vreme božanstveno, a društvo još bolje, učinili su da se fenomenalno provedemo i poželimo da ponovimo još koji put.

Izlet na Homoljske planine

Nikada nisam bila na Homolju, a toliko sam slušala o njima i njihovim brendovima.

Za one koji su zaratili sa geografijom, hvala Bogu, pa ima sve na googlu ?, Homoljske planine se nalaze u istočnoj Srbiji i spadaju u niske planine čiji su najviši vrhovi od 650 m do 970 m (a ima ih ukupno 16).

Planine su bogate šumom: bukova, hrastova, a ima i dosta livada na kojima može više nego da se uživa (što mi to i biljni i životinjski svet). Sve je preplavljeno prirodnim lepotama, rečice, vodopadi, pećine, klisure…

Jedan od najvećih brendova sa Homolja (a i iz Srbije) je i Homoljski med Homoljski sir (ovčiji, kravlji, koziji ili mešani).

Med

Koliko je med zdrav kao hrana i kao lek ispisani su romani do sada. Svaka vrsta meda (livadski, bagremov..) ima svoj karakteristični miris, ukus, boju, gutinu, a i lekovita svojstva. Interesantno je da je kristalizacija drugačija od meda do meda. Bagremov može da ostane u žitkom stanju i do nekoliko godina, dok livadski se kristališe i posle samo nekoliko meseci (Med sa Homolja).

Sir

Homoljski sir potiče sa bačija (salaši pored pašnjaka). Seoska domaćinstva koji nemaju uslova da čuvaju svoje ovce na pašnjacima odvode ih na bačiju gde ih bačijar (u sezoni) čuva i muze i od njihovog mleka pravi sir (mlad ili star).

April na Homolju

Sa kim?

Na turu po Homolju odveo nas je sve zajedno planinarski klub „Vukan“ iz Požarevca. Oni su ovog aprila organizovali Homoljski maraton za sve planinarske klubove koji žele da učestvuju, a mi smo tamo bili sa PK “Radnički” iz Beograda.

Dve staze, jedna od 35 km i druga od 16 km. Oči u nas početnike bile su gladne, pa smo se prijavile za stazu od 35 km. Srećom pa smo uključile mozgove i u poslednji čas se predomislile i izmenile prijavu.

Ne mogu ni da zamislim šta bi se desilo da smo krenuli pravom maratonskom stazom ?

Start

Start novog doživljaja je bio u selu Vitovnica i pored istoimene reke i manastira.  Vitovnica, srednjevekovno selo koje se pominje još u ugarskim spisama iz oko 1390. godine.

Eto i nas u Vitovnici, pripreme za maratonski pokret:

April na Homolju

Laganim korakom napred (i nas dve smo tu u pozadini i mislimo da nam je još uvek vodič tu):

Manastir Vitovnica

Odmah na početku staze na desnoj obali Vitovnice nalazi se istoimeni manastir.

Manastir VitovnicaOvo je jedna od najstarijih crkvi u Braničevskoj eparhiji. Manastir se prvi put pominje u popisnim spisima za vreme Turaka, oko 1537 godine, gde se takođe govori o tome koliko monaha živi u njemu i koliko akči (turski novac) sultanu su plaćali.

Prema predanjima manastir je sagrdio srpski kralj Milutin krajem 13-tog veka. Više puta je rušen i obnavljan. Manastirski kompleks čine izvor Svete vode i tri konaka.

  

Ostadosmo bez vodiča

Duž manastira je i naša staza, odnosno obe staze. Kako smo izgubile iz vidika „našeg vodiča“ (doduše nismo ni znali ko nam je vodič), mi smo krenule za ostalima po principu kuda svi tu i mali Mujo.

Prešli smo ne baš tako mali deo puta (ubeđene da smo na pravom putu), kada smo saznale da idemo trasom od 35 km. Nismo baš bile oduševljene, ali sreća u nesreći još dva drugara-planinara su isto pogrešila i krenula da se vraćaju.

Bile smo u neobranom grožđu, kud sad i šta sad? Ako krenemo trasom od 35 km, da li ćemo izdržati, a sa druge strane ne znamo da nađemo stazu od 16 km (ko zna gde je bilo skretanje za nju, a i svi su već otišli).

Kao što rekoh srećom pa smo naišli na još planinara koji su bili u istoj situaciji (ostali bez vodiča). Tako je nastala mala, ali odabrana ekipa (nas četvoro – ja sam Đenka ovoga puta) za nastavak dalje po Homolju ?

Mala, ali odabrana ekipa

I tako smo mi krenuli da se penjemo i penjemo i duboko zalazimo u šumu (bez vodiča). Srećom pa je staza dobro markirana, a u društvu smo imali i iskusnije planinare nego što sam ja bila ?

Dugo (sat ili dva) nismo videli nikoga na planinarskom putu. Nada da ćemo još nekoga sresti još nije umrla ? 

Prva bačija

I tako dok smo išli i išli naletesmo na livadu, na kojoj se nalazila pastirska oronula kućica (verovatno neka bačija).

Kad tamo na našu sreću (hip…hip…hooray…nismo se izgubili u šumi ? ) smo sreli još neke planinare, koji su seli da se odmore (čini mi se Novosađani).

Malo smo im se pridružili, a onda nastavili dalje sigurniji u sebe da ćemo ipak završiti stazu na pravi način. Sada smo se više okrenuli uživanjem u prirodi i stremili ka osvajanju prvog vrha (vrh Vrata 815 m) i zasluženog odmora na stazi od 16 km. Do samog vrha trebalo nam je nekoliko sati ozbiljnog pešačenja (zahtevnijeg od Fruške Gore)

Osvojen prvi vrh

I konačno prvi vrh i većina na okupu (maratonci sa 35 km su išli kružnim putem) uz duži odmor i lenčarenje na travi.

Kada ste poslednji put u životu lenčarili na travi sa pogledom u sunce i beskrajno plavo nebo?

Ja od prilike pre 30-tak godina.

Posle sat i po odmora ubrzo i sa lakoćom osvajamo i drugi vrh (vrh Kobilja glava 778 m).

Ako si se popeo, moraš negde i da se spustiš

I onda je usledilo spuštanje i novi izazovi (udobne patike su „must have“) i nove prirodne lepote:

Pluća su se oporavljala od beogradskog smoga, priroda me je toliko očarala što ću pokušati da podelim sa vama uz pomoć fotografija sa planinarenja. Zar nije predivno i relaksirajuće, svež vazduh i početak proleća u šumi.

Negde pri samom kraju javili su se potoci i vodopadi, sa besprekorno bistrom vodom:

Jedan od vodopada

Poslednji izazov, klimavi, drveni (polu truli) most preko koga treba preći:

Gde ručati?

Homolje je za mene imalo još jedno iznenađenje. Restoran pri kraju staze. Iako je glavno pravilo ne kreći na put bez punog ranca (za prebranac je bilo pretoplo ? ) hrane (što je bio i moj slučaj, celu grupu sam mogla da nahranim ? ), možda to nije moralo tako bukvalno da se shvati. Bilo bi baš šteta proći pored ovog ribljeg restorana, a ne probati svežu pastrmku.

Cilj

Mi polu maratonci stigosmo do cilja nešto ranije, punih stomaka. Maratonci (sa 35 km) su polako pristizali do 19h uveče na pasulj i pivo koji su bili organizovani (a moglo se konzumirati i domaća kuhinja) uz tradicionalnu muziku. Ništa bez kolca ?

Poslednji Mohikanci ? 35 km maratona.

Veseli domaćin koji nas je sačekao sa tradicionalnim jelima homoljskog kraja:

Žmare je vlaški specijalitet koji se kuva 16 sati na vatri, uz stalno mešanje kukuruznog brašna, ovčijeg mesa i  luka.

Iskrena da budem, nisam probala, jel gde bi to stalo posle svega iz ranca i sveže pastrmke. Ostala je samo dremka u autobusu do Beograda.

Autor: Suzana Jovanović
Izvor: www.savourytrips.com

Dostava hrane u Nišu