Kada sredinom marta, u vreme kada se najmanje očekuje, sve zabeli pod snežnim pokrivačem, prva pomisao koja protutnji kroz glavu jeste da se Baba Marta ponovo nešto naljutila.
A onda se postavi i pitanje – zbog čega.
Legenda o Baba Marti
Legenda kaže da se ona prvi put razgnevila kada joj je rimski kralj Numa Pompilije oduzeo mesto prve dame u kalendaru, dodavši ispred nje još dva meseca.
Od tada je ta uvređena starica postala vrlo ćudljiva. Čas se u njoj budi ratni duh boga Marsa, po kome i nosi ime, pa se tako sveti šaljući na zemlju hladnoću, čas svojim toplim osmehom donosi prolećnu radost.
Koliko god znao da bude neprijatan, njen bes i nije tako neopravdan.
Prema narodnom verovanju, Baba Marta je oličenje proleća, ponovnog rađanja, novih zamisli i, kao najvažnije, neophodnosti sklada u prirodi i životu ljudi. Kad toga nema, ona na zemlju, kao neka zabrinuta baka, pošalje sneg da opomene unuke kako treba da pripaze na ponašanje.
Prema drugom predanju Deda Sečko (januar) se zaljubio u Baba Martu pa joj je u znak ljubavi, poetično slao pahulje da njima okiti svoj prolećni dom.
Kako god Baba Marta je prilično nepredvidiva, baš kao i ovo vreme sada.
Postoji i verovanje da je Ana Perena, rimska boginja dugovečnosti, zdravlja, obilja i regeneracije koja je u svom mesecu martu, kada je slavljena, pozivala na veliko spremanje, čišćenje radi pripreme za novi životni ciklus.
Dakle Ana Perena, starica, simbol novog početka, darežljiva ali i sklona prevarama je kroz narodne priče i tradiciju postala „Baba Marta“.
Bila je darežljiva, pravila je divne kolače i obično ih je poklanjala siromašnim Rimljanima. Bila je starica, prilično duhovita i sklona raznim šalama i podvalama.
Jednom prilikom, kada se Mars požalio da ne može nikako da zavede boginju Minervu, Ana Perena mu je obećala pomoć. Rekla je Marsu gde da dođe u određeno vreme i da će ga tamo čekati Minerva. Ana Perena se preobukla, stavila veo na glavu i sačekala Marsa, koji zaslepljen strašću nije ni primetio koga ljubi, dok Ana Perena nije počela da se smeje.
Običaji i Baba Marta
Koreni mita o Baba Marti zalaze veoma duboko u istoriju. Mart je bio mesec kada su muškarci, posle zimskog sna, često kretali u vojne pohode.
Žene, nesrećne i uplašene za svoje muževe, pravile su male vunene figure kao amajlije protiv zlih duhova. Lutkice su ujedno imale zadatak da umilostive Baba Martu kako ne bi često menjala raspoloženje.
Crveno-bele lutkice prema verovanju donose zdravlje, sreću i dug život. U seoskim sredinama martenicama se ukrašavaju stabla voćaka kako bi godina bila što plodnija.
Pižo i Penda su imena dve male lutke od vune tipičnog bugarskog martenitca. Pižo je muška lutka, obično u beloj boji, a Penda je ženska lutka u suknji, obično u crvenoj boji. Slična tradicija postoji u Makedoniji, pojedinim delovima Grčke i Rumuniji.
Martenice
Taj običaj i danas se zadržao kod Bugara, ali i na jugu Srbije. Sem što celog prvog dana marta ne skidaju osmeh s lica, Bugari jedni drugima daruju vunene narukvice ili lutkice koje prema martu i nose ime – „martenice”.
Po običaju „martenica” se pravi od belog i crvenog vunenog kanapa, pa na taj način označava belinu snega koji odlazi sa zimom i tople crvene sunčeve zrake koji najavljuju dolazak proleća.
Takođe, prema verovanjima, bela boja čini život dužim, dok crvena štiti od bolesti. Ponekad „martenica” može da bude ukrašena perlama, zlatnim novčićima, zmijskim zubima ili raznobojnim končićima okačenim o krajeve niti.
Oni veruju da će, ako celog marta budu nosili „martenice”, imati zdravu i uspešnu godinu. Štaviše, njima kite i kućne ljubimce, ulazna vrata, a na selu domaće životinje, vinograde, voćnjake…
„Martenice” se nose sve dok ne počnu da se javljaju prvi znaci proleća – pupoljci, rode, laste…
Rituali skidanja martenitsa su različiti. Običaj je da se odabere jedan dan od 1. do 22. marta, i zavisno od toga kakav će biti taj dan takva će biti i cela godina – ako je sunčan dan godina će biti uspešna, a ako je ružno vreme takva će nam i čitava godina biti.
