Godišnjica smrti princa poezije Branka Miljkovića

miljković

12. februara 1961. godine tragično je premunuo Branko Miljković, princ poezije.

Branko Miljković je bio jedan od najpoznatijih srpskih pesnika druge polovine dvadesetog veka, esejista i prevodilac.

Branko Miljković rodio se u Nišu. Njegov otac Gligorije (1907) poreklom je iz Gadžinog Hana, a majka Marija (1908. rođena Brailo) iz sela Trbounja kod Drniša u Hrvatskoj. Imao je i brata Dragišu čijim zalaganjem je za života i posle pesnikove smrti sređena i sačuvana Brankova zaostavština. Porodica Miljkovićeva vodi poreklo iz Zaplanja kod Niša, odakle su se njegovi roditelji doselili u Niš.

Miljković je detinjstvo provodio u Periodu drugog svetskog rata, u porodičnoj kući na periferiji Niša u ulici Ljube Didića 9. Brankovo odrastanje u porobljenom Nišu, u kome je bio svedok svih strahote rata i nasilja, najverovatnije će kasnije u psihološkom smislu biti začetnik tema o smrti u njegovoj poeziji. Od 1941. do 1945. pohađao je osnovnu školu. Prvi, drugi i treći razred završio je u osnovnoj školi „Vožd Karađorđe“ u Nišu. Dok je četvrti, pred kraj rata, završio u očevom rodnom mestu Gadžinom Hanu.

Od 1949. do 1953. godine Miljković je bio učenik Prve niške gimnazije „Stevan Sremac“ u Nišu, gde je njegov pesnički dar otkriven u školskom književnom društvu „Njegoš“. U društvu je, pored ostalih, bila i pesnikinja Gordana Todorović. U Nišu piše i pred svojim vršnjacima i profesirima čita svoje prve pesme sa trinaest godina.

Prvu pesmu objavio je 1952. u beogradskom listu „Zapisi“, imao je tada osamnaest godina.

U Nišu, pesme objavljuje u „Službenom glasniku“, „Glasu omladine“, „Našem putu“, „Gledištima“ …

Književna kritika ga je vrlo brzo, bez obzira na njegovu mladost, svrstala u sam vrh srpske poezije. To je potvrdila dodela Branku jedne od, u to vreme, najprestižnijih nagrada – Oktobarske. Branko je potom počeo da vodi računa o svom oblačenju, mogao se videti kako ide preko Terazija u sivom odelu, u prsluku višnjeve boje, sa leptir-mašnom, šeširom velikog oboda… Od studenta boema – postao je gospodin.

“Čovek zagledan u svet ima pred sobom dve alternative: da oseti svoju ništavnost ili da se divi. Divljenje nas izjednačuje sa onim čime se divimo. Poeziju sam počeo da pišem iz straha…”
Branko Miljković
Citat iz Miljkovovićevog intervjua objavljenog u niškim Narodnim novinama 1960

Njegove rane pesme pokazuju uticaj francuskih simbolista Valerija i Malarmea, kao i Heraklitove filozofije. Najznačajnija je njegova zbirka „Vatra i ništa“ u čijoj se osnovi, pored antičkih mitova, nalaze nacionalni mitovi i legende koje je on utkao u sopstvenu poetiku, posebno u ciklusu „Utva zlatokrila“.

Pored poezije, pisao je eseje i kritike i bavio se prevođenjem ruskih i francuskih pesnika.

Po jednima usled ličnih nesporazuma sa jednim brojem pesnika i prijatelja, a po drugima (kako to u knjizi „Branko Miljković ili neukrotiva reč“, navodi Petar Džadžić) zbog problema „uzrokovanih ljubavnim jadom“, napušta Beograd, u jesen 1960, i odlazi za urednika Literarne redakcije zagrebačkog radija. U Zagrebu, najveraovatnije nezadovoljan svojim životom, Branko se odaje alkoholu.

Tragično je preminuo u Zagrebu u noći između 11. i 12. februara 1961. godine.

Ubrzo nakon ovog događaja, 12. februara 1961, Branka nalaze obešenog o drvo na periferiji Zagreba. Njegova iznenadna i prerana smrt otvorila je Pandorinu kutiju raznih interpretacija i nagađanja. Iako Tanasije Mladenović, smatra da Branko Miljković nije izvršio samoubistvo, jer po njemu…maleno drvo, o koje se Miljković, navodno, obesio, naprosto nije moglo da izdrži krupno telo srpskog pesnika…, i do danas je najverovatnija verzija Brankove smrti – samoubistvo.