Jedan od simbola urbanog Niša iz perioda bezbrižnih osamdesetih i burnih devedesetih godina svakako jeste Aleksandar Jovčić, u gradu poznatiji kao „Aca Krastavac“.
Ove godine se navršilo 23 godine od njegovog preranog odlaska. Tim povodom njegov prijatelj, advokat Boško Ristić, podelio je sa nama svoja sećanja na Acu.
Sa Boškom smo razgovarali u njegovoj kancelariji. U istoj zgradi, Aca Krastavac je živeo od svog rođenja, 20. aprila 1961. godine. „Rođeni smo na isti dan, bio je stariji od mene 35 minuta“, počinje svoju priču Boško Ristić. Njih dvojica upoznali su se sedam godina kasnije, polaskom u osnovnu školu „Vožd Karađorđe“.
„Detinjstvo smo proveli na kaldrmi u Šećer mali. Igrali smo se pored Nišave, peli se na drveće. Pravili smo kolibe u vrbacima i praćke. Uvek smo trčali za starijima, a oni su nas prihvatili i štitili“, priseća se Boško.
Ekipa iz Šećer male neretko je preskakala ogradu nekadašnje Ekonomske škole, a današnje Gimnazije 9. maj, kako bi prisustvovala koncertima koji su se održavali u dvorištu. Društvo iz kraja činili su Anta iz Jeronimove, Džoni Čivljak iz Milentijeve, Aca iz 7. jula i Boško iz Mačvanske. „Bili smo nerazdvojni, odrasli smo zajedno“, priča naš sagovornik.
Polaskom u gimnaziju, krug ljudi sa kojima su se družili se proširio. Pridružile su im se i devojke. Iako mladi, organizovali su disko večeri na stepeništu gimnazije „Bora Stanković“ koje su bile poznate u celom gradu.
„Svi za jednog, jedan za sve. Tako smo funkcionisali. Štitili smo i druge, one koji nisu bili deo ekipe ali sa kojima smo delili isti vrednosni sistem.“
„Šminkeri“ koji su promenili društveni život Niša
Sa godinama su počeli i prvi nestašluci kojih se Boško priseća sa osmehom. „Kupovali smo Pony Express motoriće ali nismo mogli da priuštimo i plaćanje registracije. Za registraciju je trebalo da se plati i porez, pa je nas dvadesetak zujalo po gradu na neregistrovanim motorima. Stalno smo bili u igri skrivanja sa policijom. Pravili su nam zasede često. Znali su da se okupljamo na uglu Jeronimove i Mačvanske. To je bila naša baza. Jednom prilikom su nam baš tu napravili zasedu. Pokušali su da nas sateraju u Jeronimovu jer je slepa ulica. Međutim, tu postoji prolaz kroz koji smo uspeli da se provučemo i pobegli smo im.“
Trendovi sa zapada slivali su se u Niš. Muzika i moda našle su svoj put do grada na jugoistoku Srbije.
„Niš je postao novi centar u kome se osetila velika energija. Bili smo primećeni po načinu oblačenja, izgledu. Bili smo koheziona grupa i skretali smo pažnju na sebe, a Aca je bio ključni trendseter. Organizovali smo žurke po kućama, stanovima, vikendicama… Svako je želeo da bude na njima“, priča Boško.
Mesta okupljanja u tadašnjem Nišu bila su nadaleko poznata Hipi dolina i korzo pored Pošte. „Tamo su uvek sedeli stariji, a to mesto smo zvali „Majmunsko ostrvo“. Mi smo želeli da se izdvojimo. Počeli smo da izlazimo kod apoteke „Ćele kula“, gde se sada nalazi pekara „Srbijanka“. Tu je duvao „zapadni vetar“. Naši trendovi su propagirali lepotu, druženje, opušten način života. Devojke su volele da se druže sa nama, jer su se sa nama osećale zaštićeno“, priseća se naš sagovornik.
„Tada su krenuli prvi sukobi sa starijima. Mi smo bili zanimljivi, bili smo centar okupljanja. To je izazvalo sukobe, jer su stariji u nama videli pretnju. Prozvali su nas „šminkerima“. Mi smo novim trendovima, razbijali njihov koncept života.
Aca Krastavac je bio lider u prezentovanju novih trendova. “Donosio je novu tehniku, ploče, kasete i uvek smo imali najnoviju muziku. Aca je doneo Nakamichi deck, to je bio tehnološki vrh u to vreme. Prvi put bio je postavljen u klubu Joy. Bila je organizovana “promocija Acinog deck-a”. On je bio zanimljiv jer kada traka dođe do kraja, on je sam okrene i vrati.“
Acinu energiju prepoznali su Jovan Mandić i Ljuba Bojović koji su držali kafić „Joy“.
„Naša ekipa spojila sa ekipom deset godina starijom od nas. Prihvatili su nas i počeli smo da se družimo. Oni su pre svega Acu prepoznali kao lidera koji donosi promene. Bio je zanimljiv, otvoren prema ljudima, čovek od integriteta. Važio je za žestokog i pravdoljubivog momka, pravi Robin Hud. Štitio je slabije i svi su se osećali sigurno u njegovom društvu. Bio je magnet, privlačio je ljude.“
„Bio je inteligentan, hrabar… Voleo je da izlazi iz stereotipa, imao je avanturistički duh, voleo je adrenalin“, seća se Boško svog druga.
Ljudi kao što je bio Aleksandar Jovčić potrebni su svakoj sredini. „On nije ostavio trag u materijalnom smislu, ali je učestvovao i u promeni društvene svesti. Uvek smo prihvatali nove ljude. Različitost je bila naš standard, koji se poštovao i štitio, nekad i fizički.“
Aleksandra Jovčića zvanog “Aca Krastavac” upoznao sam 1995. godine prilikom moje prve „radne“ posete Nišu, kada smo moj brat Aki i ja, na poziv našeg druga Dejana Gavrilovića, došli da puštamo muziku u klubu „Lucifer“. Na putu za Niš su nam se priključili drugari iz „Soul Food“-a koji je Moma odlučio da zatvori za to veče, jer su na put za Niš krenuli svi, od konobara, disk džokeja, do obezbeđenja i gostiju.
Sećam se da smo stigli u čuveni „Amerikanac“, gde nas je čekao ogroman sto za kojim je sedeo Aca, nasmejan i spreman za druženje. Interesovala ga je muzika koju smo pripremili, jer je tih godina zbog sankcija bilo teško doći do gramofonskih ploča i muzike uopšte.
Primio nas je sve i ugostio kao najbolje prijatelje, a druženje se nastavilo po niškim kafićima i kasnije u Luciferu do sitnih jutarnjih sati. O ovom događaju je snimljen i kratak dokumentarni film u privatnoj produkciji ali su glavni događaji, ljudi i utisci ostali zauvek upisani u srcu.
Na žalost, Aca je otišao prerano i brzo ali njegov dobri duh i danas lebdi nad gradom na Nišavi. Neka mu je laka zemlja i večnaja pamjat!
(Vladimir Đelić, advokat i disk džokej iz Beograda)
Baš zbog te potrebe da svakog zaštiti Aca Krastavac je kasnijih godina, kada su došla neka druga vremena, imao problema.
„Bio je prepreka onima koji su Niš videli kao narko tržište. Razni zelenaši i reketaši iz Beograda i Crne Gore dolazili su u Niš. Pravili su probleme u mnogim lokalima, a Aca je ugroženim ljudima pomagao.“
Neposredno pre nego što je Aca nastradao, rekao je Bošku da je umoran od svega i da želi da otvori piceriju na drva u lokalu u kojem je bio klub „Zombi“. Nastradao je na poslednjoj žurci koju je organizovao. „Izgubio je život bez ikakvog razloga. Taj događaj nije odgovarao situaciji. Takav ishod nije bio neophodan.“
Jovčić je nastradao 14. juna 1997. godine u svojoj 36. godini života. „Njegova smrt promenila je situaciju u gradu. Aca je uvek podsticao autentičnost, voleo je promene i podsticao ljude. Podržavao je političke promene i demokratizaciju društva. Vreme u kojem smo živeli nije ga zaslužilo. Bio je vitez modernog doba, to mu je i došlo glave“, završava Boško Ristić priču o svom prijatelju.
