Obilazeći sela, jedan turski oficir ugleda mladu Srpkinju. Pošto je imala samo 16 godina, naredi da mu se čuva dok još malo ne stasa kako bi se njome oženio. Dok je devojka stasavala, zaljubi se u svog meštanina, Srbina.
Dogovoriše se da svadbu prirede usled ciče zime jer tada Turci slabo zalaze u sela. Nađe se neko, te za svadbu obavesti turskog oficira. Razljućen, oficir uzima odred konjanika i kreće put sela.
Međutim, nađe se i neki Turčin te o ovome na dan svadbe obavesti mladoženju.
Momak i devojka se dadoše u bekstvo potokom, prema manastiru Sveti Jovan. Ali, za pravac bega sazna i turski oficir, pa se da u poteru za njima.
Videvši da ne mogu umaći poteri, mladić posla devojku u manastir. Nemaše nikakvog oružja jer je sve oko njega okovano snegom i ledom.
Mladić skinu dugu vunenu čarapu, nogom razbi led na potoku, pa čarapu napuni peskom. Oficir je prednjačio u poteri pa ga, prikriven iza rastinja, mladić udari čarapom punom peska po glavi.
Turčin pade kao pokošen, a mladić nastavi ka manastiru.
Kad ostali turski konjanici stigoše i videše onesvešćenog oficira, obustaviše poteru, a njega smesta odnesoše u Nišku tvrđavu.
Sutradan, kada se oficir osvestio, poče se šašavo i ludo ponašati. Od tada se u našem kraju, a i mnogo dalje, za šašavog i ludog čoveka kaže: “Udaren mokrom (matejevačkom) čarapom.”
