Ovo je jedna priča o profesiji koja se voli, za koju se živi, sa kojom se ne odlazi u penziju. A sve što se radi iz ljubavi nije teret, već ljubav koja traje do kraja života. Postoje ljudi, retki doduše, koji novinarstvo žive.
Jedan od tih koji žive novinarstvo je Saša Dimitrijević, niški novinar u Oslu. Dobitnik je ovogodišnje Karađorđeve zvede trećeg stepena za naročite zasluge u razvijanju prijateljskih odnosa Republike Srbije i Kraljevine Norveške u javnim delatnostima, posebno u oblasti novinarstva. Uhvatili smo Sašu kad je bio u prolazu, u svoj rodni kraj, da nam ispriča njegu priču.
Sećate li se Vašeg početka karijere?
Počeo sam veoma bombasto – kao glavni i odgovorni urednik, i veoma skromno – jednog biltena od samo desetak stranica, Biltena Kluba Ujedinjenih nacija (UN) studenata Univerziteta u Beogradu. Bili smo u obavezi da po primerak šaljemo sedištima UN u Njujorku i Ženevi.
Kad ste se zaljubili u novinarstvo?
Nisam sam se zaljubio, već sam postao podanik čitajući novine, Politiku, i slušajući radio, Radio Beograd.
Šta je to u novoj eri novinarstva drugačije nego sa Vašeg početka?
Sve je drugačije nego što je bivalo, od pisaljke do autocenzure, od ličnosti do bezličnosti novinara, od podaništva branši do zalutalosti u novinarstvo, od pisaće mašine do kompjutera…
Mislite li da je danas lakše biti novinar?
…u tehničkom smislu da, u političkom besmislu ne.
Šta je najvažnije u novinarstvu i koje osobine novinar mora da ima?
Najvažnija je opservacija, novinar mora biti observer pod brojem jedan.
Za koga ste sve radili u karijeri?
Trocifreni je broj redakcija, od Radio Beograda, Politike, Tanjuga, pisao sam za NIN, Ilustrovanu Politiku, Radio TV reviju, TV novosti, takođe za Politiku Ekspres, Sport, Večernje novosti, zagrebačku Arenu, Radio Zagreb… Bio sam kolumnista u Narodnim novinama (Živeli… Preživeli, kasnije Ćirilična latinica) i književnom časopisu Gradina (Fly leaf). Malim redakcijama sam se odazivao iz kolegijalnosti, velike redakcije su mi kalile kalibar novinara.
Kako Vam je bilo na Radiu Niš?
I zabavno i dramatično, u proseku – zašto da ne u oba slučaja. U niškom radiju sam počeo kao spiker, mada sam već novinario. Bio sam glavni i odgovorni urednik, prvi i poslednji koji nije bio član partije.
Gde ste se bolje pronašli, kao novinar ili voditelj?
U simbiozi novinara i voditelja.
Možete li izdvojiti nešto što je obeležilo Vašu karijeru?
Dopisnik najvećih redakcija iz Norveške.
Kada ste prvi put otišli u Norvešku i kada ste odlučili da ostanete tamo?
Godine 1974, još nisam odlučio da li ću ostati.
Šta ste sve uradili za srpsko-norveške odnose?
O tome govore odlikovanja kralja Norveške, 1984, i predsednika Srbije, 2023.
Kada je nastala Vaša knjiga „Varden“?
Objavljena je 2018, promocijama u Oslu, na prijemu za preko 300 zvanica povodom Dana državnosti Srbije, i na Svetosavskom sajmu knjiga u Nišu. U štampi je dvojezično dopunjeno izdanje pod novim naslovom.
Koji je bio motiv i šta Vam je bila inspiracija za pisanje knjige?
Nasušna potreba za vodičem kroz istoriju naših interniraca u nemačkim logorima u Norveškoj 1942-1945. Varden je putokaz od stradanja do saboraca vikinške odvažnosti, sažetak hronika preživelih i norveških autora, saputnik potomaka na polarnom hodočašću. Impuls je dala ambasador Suzana Bošković Prodanović.
Na dan državnosti dobili ste Karađorđevu zvezdu trećeg stepena od predsednika države, a jos davne 1984 visoko odlikovanje od tadašnjeg kralja Norveške, Olafa Petog. Koliko Vam znače nagrade iz Norveške, a koliko iz rodne zemlje?
Daleko više, poletnije, od impulsa. U dužem intervjuu za Radio Zagreb 1974, kolega je pitao da li je Norveška moja druga domovina. Nije, jedna je domovina, ali ako se neko posveti drugoj zemlji kao svojoj, onda je to jedan smisao više u životu, i jedan viši smisao života.
U dosadašnjoj karijeri ko je na Vas ostavio najjači utisak?
Đorđe Radenković, glavni i odgovorni urednik NINa, autor Portreta našeg vremena.
Fly-leaf
Saša Dimitrijević
Presahla Vilina reka
Prigodna je anegdota da prosečan Nišlija ima sve tri knjige Istorija Niša ali nijednu nije pročitao. Ukoliko im iko načitaniji denuncira Putovanje zaboravljenim brodom, zadrti neće prezati da podbočeni kao u vesternu zaprete autoru Bojanu Jovanoviću:
Momče, pre mraka napusti grad.
Nišlije koji mezete mitologogiju, meraklije, i Nišlija koji joj se posvećuje kao uvaženi učenjak, antropolog, kao da nisu sa istog meridijana. Zaboravljeni brod će mitomani(jaci) već pri ukrcavanju doživeti kao Titanik.
Nišlija brani grad od Nišlija.
Opovrgavajući proročansku pretenziju Svevišnjeg prizivanjem za krunske veštake Adlera, Froma, Frojda, antropolog sa iskustvom novinara aktuelizuje u društvenu hroniku Hristov monogram koji je usnio Car Konstantin „U ovom znaku ćeš pobediti“. Snoviđenje imperatora je u raskoru sa događajem pošto je simbol u kojem imperativu će trijumfovati usnio post factum:
„U nameri da se 2013. celovito obeleži 1700 godina od donošenja Milanskog edikta, u rodnom mestu cara Konstantina podignut je spomenik legendi shvaćenoj kao stvarni istorijski događaj. Kao što je ova legenda o Konstantinovom snu postala činilac njegove nove vladarske ideologije, tako je i njena današnja nekritička recepcija povod slavljenju i samopotvrđivanju aktuelne lokalne vlasti.“
Vilin grad opstaje u firmi mesnog bioskopa ali ne i u genezi naziva niške varoši po vilama. Milozvučnost sintagme je jedina aksiomska istina na kursu Zaboravljenog broda. Miloš Crnjanski svakog ranog jutra sa najbučnijeg medija polemiše sa Bojanom Jovanovićem najavljujući svojeglasno listanje požutelog kalendara (Radio Beograd, Dogodilo se na današnji dan): „Nikada se tačno ne zna poreklo naziva gradova “. Presušila je i Nišava kao Vilina reka pod krmanošem Bojanom Jovanovićem:
„U mestima poput niške kotline, gde su se Kelti zadržali relativno kratko, posle rimskih osvajanja nestaju njihovi mitovi i religija. Antropomorfni natprirodni entiteti povezani sa vodom, za koje su verovali da nastanjuju reku, spadaju u niža mitološka bića i ne mogu se poistovećivati sa vilama. Slični starogrčkim rečnim nimfama, nijadama, i potonjim južnoslovenskim vilama, keltski demoni tadašnje Nišave su bili i različiti od njih.“
Jovanović zapomaže za smernošću:
„Neumerenost je karakteristična crta srpskog mentaliteta kojom se teži prevazilaženju granica sopstvenih mogućnosti. Sagledamo li lakoću sa kojom je odlučeno da se oslobađaju slovenska braća i sa njima stvori zajednička država kao rezultat ponašanja koje karakteriše odsustvo mere, onda se obrazac takvog ponašanja može formirati i na osnovu upečatljivih primera iz literature.“
Stevan Sremac je pišući Ivkovu slavu 1895, skrojio uzorak Bojanu Jovanoviću 2019. Kalča svoju neumerenost izražava izmišljanjem dogodvštvina u kojima on portretira sebe kao lovdžiju nad lovdžijama. Kalča je refren u samohvalama zemljaka, ličnost sublimisana u legendu. Uzvisilaga ga je tipična odlika srpskog mentaliteta.
Protest koji je promenio Srbiju, inače sa epicentrom u Nišu zbog krađe glasova 1996, pod lupom je u desetak segmenata. Predaja vlasti kao ispuštanje duše je samim naslovom tragična i farsična. Tvorci niške Enciklopedije „upućuju na zabludne korene čitave ove skalamerije, jer je sadržaj, poput vode u rešetu, ostao nezahvaćen“. Nadovezujći kao pedagošku poemu koncert RTS u Centru „Sava“ povodom Srpske nove godine, koji je završen Maršom na Drinu, antropolog srpskog podaništva ne mrsi note Bečkoj filharmoniji već zavičajnim muzikantima koji je repertoarski oponašaju. Nišlije terciraju uz Radecki marš kojim su, uz poklič „Srbija mora umreti!“, austrougarski soldati krenuli na Srbiju 1914.
Zaboravljeni brod trži dublje vode da bi se usidrio u svakom pristaništu, da bi se zaronilo u svako poglavlje među kojima je i naslova tabloidne neodoljivosti. Antropolog jeste naučnik, ozvaničen kao naučni savetnik, ali čitljivog pisanija.
Časniji saputnici na plovodbi Zaboravljnim brodom su redom listanja sadržaja bokser-pesnik Pavle Lalović u paraleli sa svetskim asom Majkom Tajsonom, triling fotografa Jovan Šurdilović/Ivan Hadži Zdravković/Aleksa Skočajić, grafičar Đorđe Bošković, pesnik Branko Miljković, pisac Saša Hadži Tančić, pesnik Dobrivoje Jevtić, pisac Stevan Sremac, reditelj Marislav Radisavljević. Iako sam godinama drugovao sa nekolicinom iz plejade, spoznao sam kako ih nisam pojmio tek iz profilisanja antropologa.
Izdavač je obavezan da određeni broj primeraka dostavi relevatnim bibliotekama. Zaboravljeni brod biće u misiji ukoliko se servira i u niškim kafanama u kojima meraklije mezete mitologiju do hedonizma. Nadimajući legende do pucanja, fama crescit eundo, navukli su bumerang antropologa. Možda im se manjak mere prepodobi, odnosno upristoji u dosluh sa istinom.
Uvalio sam se svojevremeno u veliko iskušenje izjavom u sarajevskom Oslobođenju da je Nišlija i svako ko voli moj grad iako ne živi u Nišu. Domoroci su me stavili pod kafanski embargo, za njihovim stolom sam bio persona non grata.
Bojan Jovanović je kao antropolog napisao dvadesetak knjiga, što je zamašni opus, kao da mu se u snu pojavio predznak da se štampa brže-više jer se knjigama loše piše… Proročka rečenica ostaje nezavršena, prekida je razglednica 26. oktobra 2019:
„Upravo sam se vratio sa Beogradskog sajma knjiga. Ohrabruje doživljaj tokom nekoliko dana boravka na sajmu da je, uprkos pesimističkim najavama, interesovanje za knjigu veoma veliko, što znači da proizvodi elektronske i digitalne civilzacije još uvek ne ugrožavaju postojanje Gutenbergove galaksije. Fakat je da se ne kupuju kao nekada, ali intersovanje za knjige ne jenjava. Srdačan pozdrav, Bojan.“
