Sećanja: Pozdrav iz Divljane

Ne znam ko se i kada setio da odvede đake u školu u prirodi, ali moram da priznam da mu je ideja zlata vredna.

Dok sam bila u prvom i drugom razredu osnovne škole jedino sam mogla da slušam priče starijih đaka pune euforije, da upijam anegdote i da zamišljam taj raj na zemlji. A onda sam se i ja dokopala tog famoznog trećeg razreda i krenula usred zime u avanturu zvanu Divljana. Evo šta me je dočekalo.

Sve što postoji u tom džepu sveta, skrivenom Bogu iza tregera, može se smestiti u tri zgrade. U jednoj, koja se može nazvati menzom, okupljamo se svi za vreme obroka. Jedino tu možemo da potrošimo novac koji smo dobili za džeparac, i to na telefoniranje i slatkiše u prodavnici. U istoj toj zgradi imali smo i nešto nalik na igranke. A šta su, zapravo, te igranke ? Posle večere đuskamo uz muziku sa kaseta (i danas se sećam – rani Bajaga, tada najpopularniji „Soldatski bal“ Plavog Orkestra i drugi hitovi, milion puta prežvakavani tih dana). Bilo je i onih koji su se osmelili da uzmu mikrofon u svoje ruke. Tada se pevalo „220 u voltima“ ili, na primer, ona stara Borina „Član mafije“. Hajde, reci mi iskreno, koje bi mlado srce izdržalo da se u tom trenu ne zaljubi po prvi put?

pozdrav iz Divljane

„ Igman“ i „Sutjeska“

Druge dve zgrade su spavaone, paviljoni, u duhu tada još postojećeg bratstva i jedinstva nazvani „ Igman“ i „Sutjeska“. Čine ih muške i ženske sobe, podeljene na boksove sa po nekoliko kreveta. E, oko tih kreveta izbijale su svađe dok još autobus nije ni izašao iz Niša. Pitanje života ili smrti u tom trenutku bilo je odabrati pravo društvo za svoj boks.

U prizemlju su učionice, ali njih smo izbegavali koliko god smo mogli. A tu je i sto za stoni tenis oko koga smo se okupljali i gledali školske šmekere, samouverene desetogodušnjake, kako biju svoj boj. Ponekad bi i mi cure prebacile po koju lopticu preko mreže. I, zaista, sve je bilo perfektno, iako su kreveti bili neudobni, iako je hrana čak pronašla mesto u nekoj šaljivoj pesmici (pominju se rebarca od komarca, ako se dobro sećam). Rečju, tom mestu su falile zvezdice definitivno, ali šmeka je imao i na pretek.

Još uvek se sećam „vampirskih priča“ u mrklom mraku sobe, dok grane snegom zavejanih borova i jelki grebu po prozorima, a zlokobni noćni vetar fijuče. Još ponekad ispričam poneki od takozvanih divljanskih viceva o Perici, Englezu , Francuzu i Eri (može i o Titu), ili o tri debela Nemca. Prosto se oduševim kada se pojavi neko ko ih još uvek pamti.

Tu je i jutarnja smotra.

Stanari najbolje uređene sobe tog dana imali su tu čast da uz zvuke himne podignu zastavu Saveza Pionira i trobojku sa petokrakom visoko na jarbol. Osećaj ravan olimpijskom zlatu za nas. Stojimo mirno i ćutke posmatramo sve to. Nismo ni slutili da će se kroz samo par godina sve iz korena izmeniti. Takve su bile slatke osamdesete.

Po drugi put došla sam u Divljanu narednog proleća. Predamnom se umesto snežnih grudvi i hladnoće stvorio prizor kao sa razglednice. Više smo vremena provodili na otvorenom, išli do obližnjeg manastira Svetog Dimitrija, videli hrast star više od pet vekova – to su turističke atrakcije kraja, koje sam tek tako primila u podsvest jer su mi u tim godinama bile važnije neke druge stvari. Još jednom sam imala šta da strpam u ovu svaštaru od sećanja.

Devedsetih, kada se nije ni pomišljalo na ekskurzije, za vreme onih čavrljanja izneđu časova, umeli smo da kažemo da bi i sedam dana u Divljani bilo fenomenalno rešenje, samo da izađemo iz Niša, samo da budemo zajedno, makar i tako blizu svog grada. Ali, Divljana je u to vreme postala dom onih koje je doneo rat.

Veliko hvala autoru Ivani Jovičić