Sećanja: Imali smo tako ‘malo’, ali bili smo tako srećni!

Trule kobile
Trule kobile

Imali smo slobodu uspeha i neuspeha, odgovornost… I naučili smo da biramo. Imali smo tako ‘malo’, ali bili smo tako srećni!

Igrali smo žmurke, ‘Između dve vatre’, ‘Sandokana’, vozili rošule, preskakali lastiku, pravili ‘žabice’, vrteli hulahop i crtali ‘školice’ na velikom odmoru, igrali se sa plastičnim pištoljima, bebama ‘ćelama’…

Puštali su nas napolje da se igramo pod jednim uslovom – da se vratimo na ručak ili večeru… Ili kada padne mrak. Često bi umesto ručka kao ‘obaveze’ tražili da nam namažu krišku koju bi pojeli rukama prljavim od prašine, ali to nikome nije smetalo.

Igrali smo se po dvorištima, na ulici, provodili sate u prirodi, a ne pred kompjuterom. Padali smo, ranjavali se, lomili kosti, gubili zube, ali nikad nije bilo tužbi za ove incidente. Niko nije bio kriv… Samo mi, pa bismo znali dobiti i batine zbog toga, iako možda i nismo krivi…

Na biciklu ili peške išli smo kod prijatelja, zvonili na vrata ili bi jednostavno ulazili nenajavljeni. Kućna vrata se nisu zaključavala, pa bismo se čak i noću vraćali kući bez strepnje.

Skupljali smo značke, salvete, sličice iz žvakaćih guma i Životinjskog carstva, igračke iz Kinder jaja, Pez bombonice, omote od čokoladica, razmenjujući sa prijateljima duple za one koji su nam nedostajali.

Deca su se vozila u autu bez sigurnosnih pojaseva i airbagova; naše ljuljšake su bile obojene sjajnim bojama na bazi olova i niko nije bio zabrinut zbog toga. Nisu postojali sigurnosni čepovi na bočicama lekova, niti brave na ladicama ili vratima… Kada smo vozili bicikl, nismo imali ni kacigu, ni štitnike za laktove ili kolena. Pila se voda sa česme u dvorištu ili gde bi je našli – nisu postojale flaše s vodom za piće.

E, da! U to vreme nije bilo puno saobraćaja.

Satima smo izrađivali autiće od kutija, daski i cevi, a oni sretniji koji su imali prijatelja s biciklom, uhvatili bi se pozadi da ih vuče na vrh uzbrdice… gde bi se setili da nemamo kočnice! Nakon nekoliko padova, našli bi rešenje problema – zaustavljali bi se udarom u drvo ili zemlju.

Kako je izgledao čas fizičkog u SFRJ

Jelo se sve što se stiglo… Pili smo zašećerene sokove, ali nismo imali problema sa težinom jer smo provodili dane trčeći i igrajući se… Jednu Coca Colu delili smo svi (kada smo imali para da je kupimo i to je bila staklena flaša od litra)… Pili smo svi iz iste flaše i niko nije zbog toga umro.

Nismo imali telefone, a pisma su se slala poštom…

Pisma i razglednice su se slale poštom, a fotografisanje je bilo poseban događaj. Tog dana su se oblačile najlepše haljine i nove sandale, a onda se čekalo po dve nedelje da slike budu gotove. Lepota je bila u neizvesnosti.

Imali smo umesto toga prave prijatelje! Neki nisu bili dobri u školi, morali su jednostavno da ponavljaju razred ako nisu učili. Niko nije išao kod psihologa niti pedagoga. Ponavljala se godina i svakom se davala druga prilika.

Imali smo slobodu uspeha i neuspeha, odgovornost…
I naučili smo da biramo.

Imali smo tako ‘malo’, ali bili smo tako srećni!

Exe-Net