Sigurno poznajete bar jednu osobu koja ima dozvolu, ali zbog straha ne vozi. Da li je ovu vrstu straha moguće prevazići?
Noga drhti, treba stisnuti kvačilo. Dlanovi se znoje. Pojas je vezan, ogledalo i retrovizori namešteni. Spremni smo za vožnju.
„Ja sam neko ko je položio pre 10 godina i isto toliko nisam vozio, došao sam na dodatan čas. Koji je prvi savet koji biste mi dali i šta biste mi prvo rekli kada krenemo na ulicu?“
„U suštini da se opustiš, daš sebi vremena i da pogrešiš jer ovo ne može tek tako da se reši odjednom, da se ne uspaničiš što se tiče same vožnje na ulici jer je neminovno da će doći do grešaka“, ističe Rade Mrković instruktor vožnje.
Teže je onima koji su vozili samo u manjim gradovima ili naseljima, a sada moraju kroz centar većih gradova, preko mostova ili tamo gde su uglavnom velike saobraćajne gužve.
„Mi ovde volimo sa kandidatima da ih pitamo koje su im omiljene rute da tu vozimo. Kaže, ide na pijacu svaki dan, u redu idemo na pijacu, jer je to njemu već neka poznata putanja. Pa, onda, na primer idemo do vrtića po decu“, objašnjava instruktor Marko Manojlović.
Najvažnije je da vozači savladaju strah jer najčešće zato i greše.
Koja je prva greška koju prave vozači koji dođu na dodatan čas?
„Nemaju uglavnom osećaja u smislu prostora, pokretanja iako su to nekada znali i radili dobro, ali prošlo je neko vreme pa ima treba vremena“, kaže Mrković.
Uglavno su i došli zato što imaju strah od vožnje.
„To je najveća kočnica za ljude koji su položili, a ne voze i zbog toga se ne odlučuju i odlažu odluku da počnu da voze jer misle da nisu za vožnju, da im ne ide i da nisu talentovani“, napominje Manojlović.
Na dodatne časove dolaze uglavnom žene. Ima i onih koji nisu vozili po 15, 20 godina. Sa njima se mora još pažljivije jer svaka galama i nervoza mogu još više da ih uplaše.
Izvor: RTS
