Ovih dana izašla je iz štampe nova knjiga prof. dr Kamenka M. Markovića, istoričara umetnosti iz Niša.
Knjiga pod nazivom TRAG 2 , između ostalog donosi osvrt na stvaralaštvo Mladena Jotova, Novice Mladenova, Đorđa Živkovića, Ivice Živkovića, Vladimira Crnomarkovića. Zajednički imenitelj ovim slikarima je to što su svi završili Umetničku školu „Đorđe Krstić“ u Nišu, i što je svako od njih našao svoj put u svetu umetnosti. U knjizi je analizirano i stvaralaštvo još jednog broja drugih slikara među kojima su Slobodan Sotirov ( data je analiza jednog njegovog portreta na kome je prikazan njegov prijatelj i slikar Bogdan Nikolov) i Tatjana Petrović Karabašević, slikarka iz Majdanpeka.
Za Crnomarkovića autor piše:“ Vladimir Crnomarković ne slika po Prirodi, on uzima od nje teme ili izvlači iz njene punoće. Posmatra predele svog rodnog grada, pejzaž sa nekim zanimljivim arhitektonskim objektom koji je milovala magla ili udario zrak sunca.“ O Ivici Živkoviću piše:“ To je umetnost virtouza koji munjevito ošine svojim sažetim efektnim potezom, sa tačnošću strelca koji je uvek siguran u pun pogodak“. O nekim Tatjaninim slikama, kao što je „Petao“, Marković piše:“ Petao na Tatjaninim slikama nije samo simbol budnosti, vesnik zore, on je i rajska ptica, raskošan, raskošnim bojama naslikan. Tatjanine ptice oličavaju radost života i svojim paperjastim perjem miluju posmatrača“.
U knjizi je i esej pod naslovom : „Parga — srebrna školjka Epira“. Poetično i majstorski napisan esej o poznatom letovalištu na Jonskom moru. Marković je znalački opisao prirodne lepote Parge, njenu arhitekturu i umetnička dela koja ona poseduje. Zanačajan deo knjige predstavlja priča pod naslovom: “Kambelevac – tamo gde srce udara jače“ ( priča sa autobiografskim elementima). Ovo je topla priča o selu Kambelevcu, jednom od najvećih i najlepših u babušničkoj opštini. Manirom iskusnog pisca-liričara Marković je ispisao himnu svom rodnom mestu. Pišući ovu priču Marković je ispoljio majstorstvo u oblikovanju likova koje je u detinjstvu zapamtio. To su portreti roditelja, komšija, vršnjaka, učitelja, jednog broja nastavnika iz osmogodišnje škole. Opisao je vodenice, seoska prela, prvomajske uranke.
Prvomajski uranci i seoska prela su tako živo, tako slikovito opisana da izazivaju tugu i nostalgiju. Čovek poželi da se makar na čas vrate u ta, po mogo čemu, srećna vremena kada se živelo mirnije i srećnije. Čitajući ove rečenice čoveku se namah učini da se sve to dešava tu pred njim, pred njegovim očima. „Od početka septembra do kasne jeseni u Kambelevcu je trajala sezona seoskih prela ( njih je narod ovog kraja zvao: sedenjće). Devojke bi tokom dana nabrale drva a posle večere bi se okupile, i naložile oganj. Pored vatre što je radosno pucketala, sedele su na stolicama – tronoškama udate žene, prele vunu ili plele muževima čarape i krajičkom oka motrile na devojke. A devojke su ložile vatru, pekle kukuruz i krompir na žaru, kikotale se, i nadale nekom momku iz Kamblevca ili susednog sela. Rado sam tamo odlazio. Na majčin poziv ulazio sam u kuću, i odlazio na spavanje. U san bi me odvodila čežnjiva pesma tih lepih, zarumenjenih devojaka, što su ostale da sede kraj vatre. Njihove glasove, pokatkad još čujem u snu“.
Ovo je 43 Markovićeva knjiga, od toga broja 29 pripadaju istoriji umetnosti, 8 knjiga eseja i 6 zbirki pesama. U knjizi su reprodukovani radovi Ivice Živkovića i Kamenka M. Markovića.
