Ako bismo dublje i sistematičnije pokušali da proniknemo u sudbine ili u užem smislu u individualne ishode životnih dešavanja nedvojbeno bi se suočili sa vrlo preciznom matematikom u kojoj svaki događaj ili svaki ishod ljudskog delanja iza sebe ima jasnu, preciznu projekciju kao izvorište karaktera i sadržaja ishoda.
Svaki psihodinamski trenutak našeg življenja ima trijadni etiološki koncept.
Prvi nivo ili izvorište jeste stepen razrešenja primarnog ili bazičnog gneva, ili još precizije preostali restlovi agresivnih pulzija nastalih u ranim fazama (od 0-18 godine) i iniciranih iz nerazrešenosti prema primarnim objektima (roditeljima). Oni se ne mogu razrešiti u dovoljnoj meri bez povratka na mesto bazičnog konflikta, koji smo definisali kao dogadjaj, ili skup događaja, ili dugotrajno perzistiranje neuralgične inkriminisane situacije, bez čijih razrešenja ne možemo napustiti neurozu.
To je neka vrsta epicentra neurotičkog konflikta bez čijeg ponovnog aktiviranja kroz terapijski proces, nećemo moći da razrešimo suštinu neurotskog konflikta. Na neki način to bismo mogli nazvati nekom vrstom povratka na “mesto zločina“. U tom povratku mi zatičemo mnoge stare tragove istog, koji u nama aktiviraju mogućnost novog čitanja, sagledavanja i integrisanog potpuno autentičnog doživljavanja.
Sam proces tokom psihoanalitičkog inžinjeringa ima 5 etape:
1-ruminaciju-kao proces postepenog i sistematskog kognitivnog povratka u inkriminisani period uz detektovanje najneuralgičnijih tačaka;
2-restituciju-ponovno krajnje precizno i selektivno boldiranje najtananijih trenutaka bazičnog konflikta uz potpuno suočavanje sa najdemonizovanijim aspektima antagonizma sa primarnim objektima;
3-restauraciju-potpunu obradu i razradu najneuralgičnijih afekata i emocija,od kojih većina tokom dotadašnjeg života i nisu bili prihvatljivi EGU,već su bili centalni segment najpotisnutijih sadržaja,onih koji su indukovali celokupnu manifestnu simptomatologiju,ili su pak bili izvorište onih najortodoksnijih životnih zaglavljivanja i negativnih ishodišta;
4-relaksaciju-novo, zrelije i relaksiranije sagledavanje bazičnog konflikta, faktički, novi,neneurotični koncept posmatranja i doživljavanja onih do tada najtabuisanijih impulsa, sadržaja i osećanja, na neki način novi hod na žici,ali osiguran stabilnom osnovom;
5-novi početak-pomeranje mogućnosti sa razrešene pozicije bar na nivou dovoljne razrešenosti.
Drugi nivo je razrešavanje horizontalnih konflikata, tj.aktuelnih životnih okolnosti. Naravno tada i shvatamo koliko i u kojoj meri je aktuelna organizacija života determinisana stepenom razrešenosti ili nerazrešenosti iz bazičnog konflikta i koliko prostranstvo iz prvog nivoa utiče na naša kasnija pozicioniranja u životu. Koliko repeticija i revitalizacija naših bazičnih situacija određuje sadašnji trenutak,naše izbore, našu estetiku,stilove života to u velikoj meri inicira potrebu za prepoznavanje tih malih Andrićevih znakova pored puta,koji su i neka vrsta kodova u dešifrovanju geneze svih naših izbora i odluka. Na primer, vrlo je zanimljivo u kakvoj je proporciji količina ljutnje prema primarnim objektima sa potrebom da revitalizujemo upravo one lajtmotive zbog koji smo i najviše ljuti na roditelje.
Što je ljutnja intenzivnija revitalizacija klizi ka repeticiji, često i identifikaciji, praćenoj multiplikacijom.(npr.sin ljut na oca doktorira isto što i otac;kćer koja je mrzela majku zbog saznanja da ima ljubavnika, u jednoj fazi života će imati više ljubavnika istovremeno). Na taj način revitalizovanjem i preuzimanjem najinkriminisanijih aspekata roditelja se postiže nadkompenzacija za mržnju (jer kako mrzeti roditelja!?).
Dobar primer je da oni koji zbog rane ljutnje prema primarnim objektima u detinjstvu još odu od roditelja,imaju potrebu da im se u zrelim godinama vraćaju, čak na uštrb novih porodica i često kao vrhunsku natkompenzaciju neguju kult dočuvavanja (često kod vojnih lica,koje je zapravo rana ljutnja i inicirala u buduću profesiju,koja im donosi adekvatan ambijent za u osnovi militantne pulzije; slično je i sa policijom,pilotima…). Taj drugi nivo je i ako je realizovan u infantilnim okolnostima zapravo nastao na principu razrade prvog nivoa, bilo kao nastavak,bilo kao produkt bunta prema bazičnoj mustri. Zato tu možemo govoriti i o zapravo nastavku iste agresije,koju prenosimo kroz složen repertoar projekcija (sa agresivnim pedigreom). U traganju za individualnošću ili ličnošću mnogi interpersonalni odnosi, uključujući i partnerske budu tokom celokupnog življenja samo sudar dve persone, ili dva skupa mnogo persona (*Persona-Jungov termin;emocionalna ili socijalna maska nastala u funkciji zaštite od spoljašnjih i unutrašnjih nemira).
Treći nivo, to je sadašnjost, izvan bazičnog prostora (prostor našeg bazičnog komfora, potrebna dimenzija setinga koji određuje življenje), sastoji se iz dva nivoa:
1-arhaični-nastaje simboličim i bukvalnim izmirenjem sa transgeneracijskim nerazrešenjima,faktički obnovljeni prostor naših predaka;
2-aktuelni-estetsko,egzistencilalno i emocionalno pribežište našeg življenja; amplifikovani prostor našeg komfora.
Smatra se da svaka neuroza ima raspon od bazičnog konflikta do potrebe za realizacijom bazičnog prostora) naše akcije i dešavanja izvan prvog i drugog nivoa,često naše profesionalno delovanje, naš sistem dokolice, naša reagovanja, principi ali i iracionalni koncepti, koje često možemo nazvati tzv.sivom zonom. Uređenje trećeg nivoa je determinisano sa dva prethodna i na neki način je ekvivalent istih. Sadržaji naših projekcija su upravo upleteni sa nivoom psihodinamske zrelosti i ishode iz prethodnih nivoa. Svaki naš gest,od onih najbanalnijih do onih najsloženijih manevara je determinisan i omeđen upravo projekcijama koje su isključivo odgovor na nivo psihodinamske zrelosti datog trenutka. Svaki naš manevar je dakle u funkciji već precizno projektovanog ishoda.Prekognitivni deo naše ličnosti (miks svesnog,nesvesnog i najfinijih slojeva intuitivnog) laserski precizno predstavlja onaj sjajni aparat koji reguliše i usmerava naše projekcije. A kakvi su ishodi projekcija?
Dr Ivajlo Ilijev, psihijatar, psihoterapeut
