Ivan Tomić je pozorišni i filmski glumac. Od nedavno je počeo da nastupa širom Srbije sa svojom stand up komedijom “Koma”, u nedelju 19.02. imali smo prilike da gledamo njegov nastup u pabu Labeerint.
Dopada li Vam se gostovanje u Nišu i niška publika?
Ja volim da gostujem u Nišu, uvek imam ono što kažu mladi, dobar neki vajb. Poslednji put sam bio na filmskom festivalu, pre toga sa predstavama. Čini mi se da je ovde malo specifična publika, koja dolazi u Labeerint koja meni savršeno odgovara.
Gde volite da nastupate?
Ja imam ovu komediju „Koma“ , moje je uzbuđenje da je izvodim na mestima koja nisu predviđena za izvođenje pozorišnih predstava, u kafićima, klubovima, domovima kulture. Dakle, ja imam tu neku vrstu želje da sam pomalo u graničnim situacijama.
Odakle počinje ljubav prema glumi?
Ja sam iz Kragujevca, tamo postoji jedno sjajno mesto koje se zove Dramski studio Doma omladine i u tom dramskom studiju sam počeo da se bavim glumom sa 17 godina.
Šta za Vas predstavlja gluma?
Gluma je jedno značajno zanimanje kojim ne može svako da se bavi. Ne zbog talenta, ne to, nego prosto mladi ljudi mogu glumu da dožive kao poziv, poziv od Boga, od sudbine, poziv od života. Kod mene jeste bio takav slučaj, možda su to bile samo iluzije mladog čoveka. Ako se gluma razume kao posao, zanimanje, to je više od posla pa zato kažem zanimanje, e onda naravno ste nekako baždareni da realnost posmatrate kroz to kako to što vidite može da se upotrebi u glumi, ali je na kraju krajeva to zanimanje.
Ko je Vaš uzor u životu ali i u glumačkom svetu?
Nemam to, ranije sam imao nekakve glumce na koje sam se ugledao. Ranije su to bili lokalni glumci iz pozorišta u kome sam nastupao, starije kolege, ali sada nemam. Sada već duže vreme se bavim time kako da ja budem bolji čovek i kako da se oplemenim, gluma će to pratiti. Gluma nije glavni deo mog života, posvećen sam porodici i sebi. Koliko god da je to važno, to je samo zanimanje.
Postoji li neka uloga koju priželjkujete?
Ne. Nemam ja to kao želim ovu ulogu. Mislim da je važnije da čovek poslaže stvari u sebi i tako nekako jasnije može da vidi stvari oko sebe, a što jasnije vidi stvari će nekako same da dođu. Mislim da nekako uloge biraju nas, a ne mi njih.
Na šta ste najponosniji u Vašoj glumačkoj karijeri?
U mojon glumačkoj karijeri ponosan sam na to što već dugo trajem i što sam na glumu gledao kao na jednu vrstu umetnosti u kojoj je zanatstvo vrlo važno. Zanatstvo podrazumeva brigu o telu, glasu, držanju, umu, duhu, a to sam, čini mi se, u većoj meri uspeo da sačuvam. Radio sam dosta stvari, nema vrste pozorišta u kome nisam bio, pozorište za decu, za odrasle, komercijalno, avangardno, alternativno, stand up, radio, televizija, čak sam se i ako voditelj oprobao, filmska gluma, volim da probam razne stvari. Ne znam šta mi tačno najbolje leži, ja sam glumac, ovo je sve gluma.
Koji je to prelomni trenutak kad ste odlučili da počnete da se bavite stand up komedijom?
Volim da probam nove stvari, zanima me svaka vrsta scenskog pristupa i izvođenja nečega na sceni, svaka vrsta performinga me zanima pa je to nekako rezultiralo stand up komedijom. Ja ne volim da improvizujem u pozorišnim predstavim, mislim da oni koji to rade, malo ima dobrih improvizatora, mogu više štet da nanesu predstavi nego koristi, ali sam imao potrebu da improvizujem. Tad sam rekao sebi dobro onda nećeš improvizovati u pozorištu, onda ako hoćeš, napravi svoje pa improvizuj na sceni, to je jedna vrsta moje žurke sa ljudima i susret sa njima, koji je, priznaćete ovde u Labeerentu bio fenomenalan, sreli smo se nekako.
U čemu nalazite inspiraciju za stand up?
To može da se nađe na googlu kako da se piše stand up. Recimo 10 stvari koje me nerviraju, koje me oduševljavaju, začuđavaju, raduju koje mi se čine neobičnim i onda pišete o tome. Uglavnom kada mi se dese neke stvari, ja to prepričam prijateljima i to postane deo mog stand up-a, vrlo je važno da taj materijal bude povezan sa čovekom koji nastupa i da nije to neko drugi pisao nego da je to življeno.
Zbog čega mislite da se izdvajate od drugih stand up komičara?
Ne verujem da me nešto posebno izdvaja iz mase. Pomalo me izdvaja to moje scensko iskustvo i scenska veština, oni to nisu imali, ja sam išao i u školu za to i dugo sam bio u pozorištu, na televiziji i radiju. Opet sam imao neku prepreku. Mi imamo taj neki četvrti zid, to je zamišljeni zid između publike i gledališta i ukoliko bih ja radio samo sa Vama scenu ja sam koncentrisan samo na Vas, a ne na publiku, a ovde je bila velika komunikacija sa publikom, na moju i njihovu radost.
Planirate li još neki veći stand up nastup?
U Beogradu postoji stand up klub Ben Akiba koji je sjajno mesto jer omogućava da se redovno nastupa, što je vrlo važno jer je sve ovo trening. Komuniciranje sa publikom je vrlo važno. Ovde je publika dobra, sjajna, međutim ja sam u međuvremenu počeo česće da nastupam pa sam naučio da komuniciram sa publikom. To je divno, što se te stvari mogu naučiti i da se vežbaju i da imamo mesto za nastupanje. Najveći problem sada u Srbiji je što nema dovoljno mesta za nastupanje, ima glumaca i dosta kreativnih ljudi, ali nema mesta gde mogu da nastupaju. Ben Akiba je jedno takvo mesto.
Vaša poruka mladima?
Ako imate potrebu da se bavite glumom ili stand up komedijom to je već dovoljan razlog da probate. Realnost će vas već staviti u neko mesto i na neku poziciju, ali to treba da probate svom snagom.
