Galerija Art55: Izložba Katarine Đorđević, umetnice iz Niša

Galerija Art55: Izložba Katarine Đorđević, umetnice iz Niša.
Otvaranje izložbe četvrtak 15. decembar 2022. god. u 19.00 h.

Izložba se može pogledati do 27.12.2022. god.

Rođena 1966. godine u Nišu. Fakultet likovnih umetnosti i postdiplomske studije slikarstva završila u Beogradu 1994. godine. Član je ULUS-a od 1993. godine.

Radi na Univerzitetu u Nišu, Fakultetu umetnosti u Nišu, u zvanju je redovnog profesora Slikanja i Crtanja. Samostalne izložbe: Budimpešta/Mađjarska, Rim/Italija, Veliko Trnovo/Bugarska, Izmir/Turska, Teheran/Iran, Beograd, Niš, Banja Luka, Prijedor, Pančevo.

Grupno je izlagala, od 1989. godine, više od 300 puta u Srbiji i inostranstvu (Japan, Koreja, Kanada, SAD, Velika Britanija, Španija, Nemačka, Italija, Belgija, Austrija, Češka, Poljska, Rusija, Litvanija, Egipat, Iran, Grčka, Rumunija, Turska, Albanija …)

„Gledam reku, a mislim na more“

Naslov je pozajmica imena najnovijih, crtački ustrojenih radova Katarine Đorđević. Osim plemenitog poetskog zvuka, on navodi na kategoriju izreka zagonetnog semantičkog korena. Time je genuinom tragaocu uputila neodoljivi izazov. Koren izazovu je osnovana slutnja da će odgonetka značenja dati istinski odgovor i na nesvakidašnji likovni govor, do ovog trenutka neviđen u Katarininim delima. Istina, njegove tragove srećemo u ornamentalnim detaljima ranijih dela, no, uvek u funkciji realnih asocijacija na ukrase sa odeće. Katarina je oduvek vidno sklona zasnivanju likovne strukture na crtačkoj okosnici, gradeći misaonu ekspresiju u kojoj prepoznajemo traganja po istorijskom nasleđu. Stoga, ni u ovoj markantnoj celini nije izneverila vlastite likovne i idejne postulate, oslanjajući se na spoznaju bajkovitih značenja unutar poetsko-književne i folklorne likovne baštine slovenskih naroda, koju odražava doslednost u duhovito naglašenoj ornamentalnosti linija. Čitav ovaj izrazito lirsko-kontemplativni ciklus Katarina je izvela beskrajnim strpljenjem vezilje a veštim i sigurnim crtačkim rukopisom besprekornog duktusa, prateći svoju meditativnu misao. Osnovno likovno obeležje se očitava u gradnji, u osnovi pejsažnog prizora, doslednom primenom paralelnih linija, «namreškanih» nizovima meandara, čija sukcesija insinuira neprekidne tokove, svrsishodno oblikujući dinamiku kompozicije, ali i svetlosne mene unutar čitavog likovnog tkiva. Očitavanjem smisaone svrhe ovih meandara, dospevamo do asocijacije na morske talase, ali i na grgotanje brzih rečnih tokova. Kao i do nepobitne spoznaje prisustva naglašene i likovno vešto imputirane prostornosti – nezamenljivi utisak, koji samo pogled u morske daljine može da izazove. U svrhu oblikovanja predstave beskraja, umetnica je poentirala znakovitom linijom doticanja neba i vode – horizontom, uz povremeni akcenat prisustvom Sunca ili Meseca. Čitav ciklus nosi nedvojbeni utisak o prisustvu melanholije, pojačan monohromijom u dva, dosledno sprovedena vida: ljubičasti crtež na beloj podlozi i beli crtež na crnoj podlozi. U kontekstu očitavanja smisla, ne odolevamo snažnoj asocijaciji na ambivalenciju, kao regularnu pojavu unutar ljudske prirode!