Pored neizostavnih tema o životu, ljubavi i smrti kojima je prožeta umetnost na makroplanu, ona obiluje i erotikom, koja i danas vlada iz senke. Ova pritajena kraljica još uvek izaziva dozu srama i stida kod širokih narodnih masa, kojima još uvek svaki korak diktira patrijarhat.
Međutim, sintagma “pritajena kraljica” nije uzeta uzalud, već zato što njeno snažno postojanje u životu svakog pojedinca nikada nije poljuljano.
Erotika je još uvek tema o kojoj se ne govori bez zaziranja, bez nelagodnosti u glasu. Najčešći razlog ovome je nesumnjivo jako prisustvo puritanizma i hipokrizije. Iako su česti motivi u književnosti upravo erotski, brana kao zid između njih i čitoca, iako pokazuje tendenciju pucanja, i dalje je neprobojna.
Sam pojam erotike, u književnosti, se vrlo slabo obrađuje i u školskim programima, što direktno utiče na rasprostranjenost filisterije kada je ova, još uvek tabu, tema u pitanju.
Čest problem korišćenja erotike u književnosti javlja se upravo zbog tanke linije između nje i pornografije.
Erotika je telesno zadovoljstvo, dok pornografija podrazumeva fizičko zadovoljstvo i tu se povlači ne tako jasna granica među njima. Erotika u književnom stvaralaštvu podrazumeva sofisticiran opis čina vođenja ljubavi, dok je pornografija eksplicitna, prelazi granice umetnosti i biva neukusna za čitaoca.
Dok erotika predstavlja ekstazu dvoje ljudi u ljubavnom zanosu, počev od aluzije na sam čin, od sugestivne predigre, pornografija oslikava ono animalno u čoveku, predstavlja erotiku koja je probila granice simbolike i direktno opisala sam seksualni čin. Pesme koje su se našle na ovom spisku poseduju dozirane opise suptilne erotike. Jedan od kriterijuma za novonastalu antologiju je upravo baziran na tome. Dakle, odabrane pesme ne isklizavaju u domen pornografije, nego ostaju u opsegu erotičnog.
U pitanju je niška književna scena, a nju sačinjavaju, u ovom slučaju Stana Dinić Skočajić, Zvonko Karanović, Goran Živković i Živorad Mijajlović Suvajčanin.
Pesničke slike natopljene ljubavnom žudnjom, strašću, erotskom snagom sačinjavaju antologiju koja predstavlja osvrt na plodotvorno stvaralaštvo niških savremenih autora u domenu erotske poezije sa ciljem da ukaže na postojanje ovog segmenta savremene lokalne pesničke produkcije i načini svojevrstan putokaz za njena buduća iščitavanja. Krajnje je vreme da se otkrije veo kojim je prekrivena „sramotna“ pesma, kao i da se prodre u nju do kraja, do same ekstaze koju ona nosi sa sobom za svog čitaoca.
Pred vama su pesme koje čine Antologiju savremene erotske poezije niških pesnika:
Čekajući da se stvari same dogode (,,Box set“, Zvonko Karanović)
čitao sam
nešto me je podsetilo na tebe
kako si zavaljena u zadnjem sedištu automobila
uporno izbegavala
moje poljupce
te razorne talase okeana
kad su jedra pucala od vetra
a čamci za spasavanje
bili daleko
nisi bila spremna
brada ti je podrhtavala
dok je noć promicala
na obrisima
tvojih kukova
u plamenu upaljača kojeg
si držala tako nervozno
pogrešio sam
što sam te pustio da odeš
i sada
uzalud opisujem
hotelske sobe u kojima se
svlačiš
samo za mene
dok ležim
s rukom ispred glave
i pušim još jednu cigaretu
ti ostaješ naga
s maramom oko vrata
dugom svilenom maramom
koja kao veliko klatno
pada po sredini grudi
i njiše se dok prilaziš
i cigareta dogoreva
ipak
ta marama
tako laka i daleka
je neka vrsta bola
granica koju
nikada nisi želela da pređeš
teško je to razumeti
sedim u kući i čitam
zamišljam stabla
sa hiljadu cvetova
stabla polegla po zemlji
i vetar koji leti
nikoga ne očekujem noćas
osim beznađa
osim gradova
koji se približavaju
Maštarije (,,Ušivanje senke“, Stana Dinić Skočajić)
Samo se u meni zbivaš
Ostalo ti je ― prazan hod
Roniš toneš isplivaš
Prema sebi mi svodiš svod
Orodićemo se dragi
Ti i ja tuđinci bliski
Vlažno zbijeni nagi
Sluzavi bestidni skliski
Ako se iz te blizine
Pomešaju dve sluzi
Zguriće se visine
U napupeloj mi bluzi
A kad se raspukne plik
I voda van poteče
Oglasiće se krik ―
― prvi plač nove sreće
Hoćeš li ostati, ljubavniče,
Da podižemo nejake
Ili se plašiš što kriče
Što plaču noći svake?
Šta ― Teško je to podnositi
Zovu te ratovi karijera
Treba do zvezda trnjem bositi
Odlaziš ― to je ta mera
E takvih dragi ― puna je bajka
Slazi s mene prolazniče
Ni tvome zrnu da budem majka
Ni tebi ― išta više
Raskopčana (,,Srešćemo se“, Mijajlović Živorad Suvajčanin)
Raskopčana
raskopčavaš
haljinu
polunaga
na ležaju
bez jastuka
tražiš
očekuješ
nežnost
pažnju
ljubav
osećaš
vratom
gmiže
zateže
struk
ispiće sve
mlečno belo
za jednu noć
žedni
smuk
Sipe iz očiju(„Kad muze prozbore“ Mijajlović Živorad Suvajčanin)
Sipe iz očiju
kosa je njena
čini se
željena
još iz poljubaca
ispod kestena
divlje si zavodljiva
čini se
viđena si
još u zagrljajima
iza gloginja
zanosno si snena
čini se
zov te odabra
iz ljubavi
iza plasta sena
penušavo si ženstvena
čini se
iz dojki si
mlekom nasisana
kupana u penama
duge ti veđe
čini se
pupak ti vezan
na oranici
blizu međe
sipe čežnje iz očiju
čini se
još u ljuljašci
želela si bele konje
i belu kočiju
lepota ti urođena
čini se
bilo gde
da si rođena
plava si boginja
nisi ko ostale žene
čini se
poljubljena
ljubila si strasno
i među gloginje
tako raznežena
čini se
rado bi
i na čičkovini
da si rastiđena
stasa si njena
čini se
stasala si pšenica
na onoj oranici
još nežnjevena
i glasa si njena
čini se
želiš da si obnažena
sa listopadom lipe
i kestena
Pijana vina (,,Makova strast“, Mijajlović Živorad Suvajčanin)
Želiš da prospeš
prospi
da se prospe
njegovo
crveno vino
iznad svega
neka je tiho
idealna tišina
opiće se oba
pomešana vina
Goli u devet kvadrata (,,Spali pa čitaj“, Goran Živković)
delimo
pokvareni nar
udišemo
mrtve latice ušivamo
crvene jastuke i brojimo
propuštene pozive od tvog verenika
goli
u devet kvadrata
ližemo
zamagljene prozore i
vodimo
ljubav naslonjeni
na radijator koji
curi
i san
letnje noći kroz
nikotinske rupe
na belim zavesama dozivamo
mesečinu
i ponovo
sijaju gola
rebra
Učitelj Tasina 28 (,,Spali pa čitaj“, Goran Živković)
požarne stepenice
u poplavljenom podrumu pauci
iz kućnog saveta
spavaju u bade mantilu
katanci
ostaci jeftine struje
sa ukradenih brojila
u visokom prizemlju
restrikcije i striptiz
u mišjoj rupi
rotaciona svetla
i zvona koja ne čuju
da psovke čekaju
da proradi interfon
od čitulje do grafita
jedan isti hanzaplast
menja krvne grupe
gura srednji prst od špijunke do špijunke
crveno gore
crveno dole
šutiranje
bacanje odeće
u ćošak za slomljene kišobrane
hidrogenski džuboks
i podijum za razmazanu šminku
sudaranje poslednjih reči
na dnu izvetrele finlandije
zagrljeni
dlanovi u džepu šivenog kaputa
nokaut
na srebrno rascepani madrac
zviždanje
pod čaršavom slomljenog forma ideale
zalepljeni porcelan
zdravice
za pokojne faraone
u vreći za spavanje
aplauz
za trofaznu struju
i dva mokra čela
u mraku
metaxe sa 7 zvezdica
Kad izgubiš prijatelja kojeg nikad nisi upoznao (,,Psiho slajdovi“, Goran Živković)
Desilo se u petak uveče
bilo je preko 30 celzijusa
dok sam se vraćao s hidrogenskog džuboksa
jurio sam biciklom od kraja bulevara
nervozan, gladan i mamuran
tamo, gde me je već pola sata
čekala ona, nervozna, žedna i vrela
i na kraju Čaira, u Hajduk Veljkovoj
video sam ga na uglu kako leži
raširenih ruku s glavom na trotoaru
nogama na parkingu, leđima na popucalom ivičnjaku
bez kapi krvi, ležao je mirno
čekajući trotoar da se otvori
da ga noć nakon pišanja u ćošku zaboravi
i jutro prekrije prljavim tepihom
ležao je miran i nasmejan
a radnici hitne su ga drmali i dizali iz mrtvih
u sekundi probuđen i otrežnjen
stao sam nekoliko metara od nepoznatog lika
gledajući trotoar kako menja boju
kako ga kao šugavu lutalicu zaobilaze
(suton u zenicama spuštao je polako svoje teške kapke
i zaranjao u vreo asfalt)
kosmos se gasio u nemim očima
okružen tupim i radoznalim pogledima prolaznika
koji mu u žurbi izjavljuju saučešće
osećao sam težak vazduh, vreme kao da je stalo
jedan od ljudi iz hitne podignu glavu i upita:
„Da li si bio tu kad se desilo?
… si ti zvao, je l ga poznaješ…“
odmahnuvši, krenuo sam dalje pešaka
gurajući dotrajali bicikl
tri ulice dalje, moja ohladnela večera
čekala je ispred zgrade
zagrlio sam je i izvinio što kasnim
popeli smo se u stan
izvadila je duvan i rizle
skinuo sam se, otvorio novo pakovanje kafe
napunio džezvu i ćutao, čekajući da vri u mraku
frižider je hladio prazan stan, ventilator je lomio guste
kolutove
dim je gutao mrak
i kipelo je (duboko u stomaku ohlađenog grada)
izašla je iz kupatila i pridružila se tišini
ležali smo u u ćošku
slušajući zvuk sirene i laveža iz susedne ulice
zatvorenih očiju
kafa se spuštala u želudac
i na trenutak, mobilni se isključio sam od sebe
komšiluk je prestao da treska
alarm u prizemlju se nije palio
beba na petom spratu nije plakala
motori nisu grmeli, navijači nisu urlali
na trenutak, progutao sam pljuvačku i vratio film
onda me je drmnulo, kao elektrošokovi na trotoaru
nešto teško me je podiglo
okreuo sam se ka njoj
podigao leđa, pribio usnu na usnu
držao tako par minuta u potpunoj tišini
spustio sam je polako na jastuk
nasmešila se
okrenula na stomak i ispravila celo telo
(telo je zvalo slučajnog prolaznika)
lakši od vazduha, zaronio sam u njena leđa
gurnuo lice duboko u njenu kosu
nogama joj prekrio noge, kolenom razdvojio kolena
i ušao u nju
sve je stalo u sekundu
muve su otišle, čaršav je nestao
minđuše su propale u madrac
jastuci su odelteli na tepih
soba se iskrivila za 45 stepeni
čvrsto sam je držao za ramena i kukove
stavljajući joj prste u usta, stiskajući joj grudi
spuštajući se niz stomak
možda je nepoznati lik i dalje ležao
ispred perača ulice
možda su providne rukavice
preko njega stavljale crni stolnjak
ja sam i dalje dizao i spuštao
staskao teške butine, sklanjao joj kosu
spustio se
krenuo jezikom od pupka ka čelu
uspravio
i isprskao sve što sam oprao jutros
jedan po jedan, njeni otkucaji su popadali na parket
(mirni u 1000 oblika)
ležali smo mirni pored meseca na prljavom tepihu
gledajući farove hitne pomoći
kako kroz venecijanere ulaze u spavaću sobu
kako senke s trotoara
hodaju i trče po plafonima
disali smo duboko
i ležali na pragu hodnika i spavaće
nasmejani bez kapi krvi
kao klinička smrt nasred ulice
i dalje sam osluškivao u predsoblju
čekajući kosmos da otvori oči
i ponovo postane lutalica
osluškivao, jer znao sam da sutra dolazi
škripa tuđih točkova
dotrajali bicikl, tupi, radoznali pogledi
koji u prolazu izjavljuju saučešće
slušalice koje traže otkucaj na popucalom ivičnjaku
bele hiruške na mom grudnom košu
čelo koje menja boju
farovi bolničkih kola
senke koje skaču s trotoara i trče po plafonima
i veliki nasmejani, krvavi mesec
koji ne mrda sa prljavog poda…
Autor: dipl. filolog Miljana Anđelković
