Umetnik koji je slikao san

Van Gogh
Van Gogh

“Neki ljudi imaju velka ognjišta u svojoj duši, a niko nikada ne dolazi da se na njima ogreje.”

                                                             Vincent Van Gogh

Samouki slikar neukrotivog stvaralačkog duha, nesuđeni sveštenik, čovek koji je umro i opet se rodio, postimpresionista koji je, nosio svoje ludilo kao pečat, koji ga je s jedne strane vukao u ponor manije, depresije i bespuća, a s druge – pretvarao u slikara, čija dela danas vrede na milione. Vincent Van Gogh je bio umetnik koji je samog sebe “isisao” iz tokova normalnog života i vođen svojim unutrašnjim nemirom stvarao nešto novo.

Pogled na njegove slike nam odmah kazuje da je Van Gogh bio osoba koja se prepustila nemirnim strujama, bez ikakvih težnji da kopira bilo koga i da ga baš to čini autentičnim. Zato je i uspešno stvorio svoj svet koji mi danas očaravajuće posmatramo.

Van Gog je živeo na marginama društva i sveta, nije bio njegov deo. Bio je samo puki posetilac, koji se kratko zadržao na ovim prostorima, kreirao neku svoju stvarnost i poklonio nam je, da zanavek pokušavamo da dokučimo kakav je bio “njegov svet u svetu”.

To podstiče na razmišljanje: Da li ga je na to naterala njegova usamljenost,  njegovo stvaralačko ludlilo ili možda baš ovaj naš svet?

Možda je njegov loš usud bio i taj što je nosio isto ime kao i njegov preminuli brat. Da li zbog toga nije istinski osećao da je “pravi sin”, da pripada svojim roditeljima, koji su od njega očekivali da nastavi porodičnu tradiciju i postane sveštenik? Međutim, iako je to želeo, možda više iz želje da udovolji nego što je to bila njegova želja, to mu nije pošlo za rukom. Iskreno, ne možemo a da se ne zapitamo šta bi sve svet izgubio da je Van Gogh uspeo u prvobitnoj nameri i postao sveštenik?

Vincent Van Gogh je poznat po svojim autoportretima i delima koje je naslikao u poslednjoj deceniji svog života. Tada, za njegovog života, nisu vredela ništa, jer ni njega nisu cenili kao umetnika. Prodao je samo jednu sliku.

Sve što je naslikao, protkano je dubokim unutrašnjim doživljajem i jedino tako, preko vatre njegovih slika možemo upoznati njega samog, čoveka čiji je žar spalio njihove požare, pravog Vincenta koji je sanjao slike a potom je budan, slikao san.

Usamljenik kakav je bio, nije imao puno bliskih ljudi oko sobe. Blizak je bio sa slikarom Polom Gogenom pa se čak spekuliše da je čuveni incident u kome je Van Gog sebi odsekao uvo a posle ga poklonio lokalnoj prostitutki, bio iniciran upravo raspravom sa Gogenom. No, to su samo spekulacije. Takođe, Van Gogh – ov jedini oslonac je bio njegov brat Theo, koji ga je i finansijski izdržavao. Na kraju je, sa svojih 37. godina, Van Gogh i izdahnuo na bratovljevim rukama uz reči “da je baš tako želeo da ode”.

A zapravo, nije ni morao da ode. Žudeo je za nečim što nije imao u ovozemaljskom svetu i to ga je odvelo u legendu. Žudeo je – za životom.