Streljanje u Kragujevcu 21. oktobra 1941. godine predstavlja jedan od najvećih zločina nemačke vojske u II svetskom ratu

krvava bajka

Streljanje u Kragujevcu 21. oktobra 1941. godine predstavlja jedan od najvećih zločina nemačke vojske u II svetskom ratu.

Iako je te jeseni u Srbiji bilo više slučajeva masovne odmazde nad nedužnim stanovništvom, streljanje u Kragujevcu uzdiglo se do simbola svih tih stradanja: načinom izvršenja, delimično strukturom streljanih, reakcijom u javnosti za vreme rata i odnosom prema ovoj tragediji posle rata, sve do današnjih dana.

Povod za streljanje bili su nemački gubici koje su oni imali 16. oktobra u borbi sa četnicima i partizanima na putu Kragujevac- Gornji Milanovac. U ovoj borbi bilo je mrtvih na svim stranama, a Nemci su imali 10 mrtvih i 26 ranjenih.

Streljanje je otpočelo u nedelju, 19. oktobra, u okolnim selima: Maršiću, Mečkovcu (Ilićevu) i Grošnici, jer su sela, kako su Nemci govorili bila ”leglo bandita”. Prema sakupljenim podacima toga dana streljano je 415 ljudi i 21 čovek uspeo je da preživi streljanje. To je bilo malo i tada je doneta sudbonosna odluka da se se streljanje nastavi u Kragujevcu.

Iste večeri Kragujevac je blokiran, a u ponedeljak, 20. oktobra, izvršeno je hapšenje više hiljada građana, među kojima je bilo i više stotina đaka kragujevačkih škola. Skoro da niko nije ni pokušao da pobegne, plašeći se posledica za svoje porodice, ali i zato što su Nemci vešto slagali da se sve ovo radi radi zamene ličnih karata. Ovi ljudi bili su zatvoreni u 4 topovske šupe, na periferiji grada.

Oko 18 sati izvedena je na streljanje jedna grupa ranije uhapšenih Srba i Jevreja, 123. muškaraca i žena. Iz ove grupe 10 ljudi preživelo je streljanje. Jedan od njih pojavio se 1947. godine u Nirnbergu, kao svedok ovog zločina.

Suočeni sa izvesnošću smrti, oni ljudi koji su imali sa čime i na čemu, ispisali su poslednje poruke svojim najdražima i mi danas u Muzeju imamo 42 njihove poruke.

Ujutro, u 7 sati, 21. oktobra, iz topovskih šupa Nemci su počeli da izvode grupe i da ih odvode na streljanje. Do 14 sati posle podne sve je bilo gotovo, u dolinama Erdoglijskog i Sušičkog potoka ležalo je ubijeno više hiljada ljudi. Pošto je bilo više uhapšenih, ostale se Nemci pustili kućama, oko 250 ljudi ostavljeni su kao taoci, iz razloga bezbednosti, dok je oko 200 ljudi izdvojeno i oni su posle danima vršili sahranjivanje streljanih. Mi danas raspolažemo podacima da je 21. oktobra streljano 2264 i da je 31 čovek preživelo streljanje.

Major Paul Kenig, komandant I/724. puka, čovek koji je rukovodio streljanjem, nadmašio je u surovosti i odredbu čudovšne naredbe generala Franca Bemea ”100 za jednog”. I prema ovoj naredbi, za gubitke koje imali, Nemci su trebali da streljaju 2300 ljudi. Međutim, major Kenig, prema podacima sa kojima danas raspolažemo, u ova tri dana izveo je na streljanje 2854 muškarca i žene, od kojih je 2794 streljano, a 62. preživelo. Među streljanima bilo je oko 300 mladića i đaka srednjih škola, kao i četrdesetoro dece od 12 do 15 godina starosti, mahom Cigančića, malih čistača cipela.

Posle rata, 1953. godine, prostor na kome je izvršeno streljanje pretvoren je u memorijalni park koji zahvata površinu od 352 hektara i u kome se nalazi 30 masovnih humki. Na ulazu u memorijalni park 1976. godine podignut je monumentalni muzej ”21. oktobar”, posvećen ovim žrtvama. Do sada je spomenicima umetnički oblikovano 10 humki, a među njima je i ”Spomenik streljanim đacima i profesorima”, koji je postao simbol kragujevačke tragedije i grada Kragujevca.

Desanka Maksimović: Krvava bajka

Bilo je to u nekoj zemlji seljaka
na brdovitom Balkanu,
umrla je mučeničkom smrću
četa đaka
u jednom danu.

Iste su godine
svi bili rođeni,
isto su im tekli školski dani,
na iste svečanosti
zajedno su vođeni,
od istih bolesti svi pelcovani
i svi umrli u istom danu.

Bilo je to u nekoj zemlji seljaka
na brdovitom Balkanu
umrla je junačkom smrću
četa đaka
u istom danu.

A pedeset i pet minuta
pre smrtnog trena
sedela je u đačkoj klupi
četa malena
i iste zadatke teške
rešavala: koliko može
putnik ako ide peške…
i tako redom.

Misli su im bile pune
i po sveskama u školskoj torbi
besmislenih ležalo je bezbroj
petica i dvojki.
Pregršt istih snova
i istih tajni
rodoljubivih i ljubavnih
stiskali su u dnu džepova.
I činilo se svakom
da će dugo
da će vrlo dugo
trčati ispod svoda plava
dok sve zadatke na svetu
ne posvršava.

Bilo je to u nekoj zemlji seljaka
na brdovitom Balkanu
umrla je junačkom smrću
četa đaka
u istom danu.

Dečaka redovi celi
uzeli se za ruke
i sa školskog zadnjeg časa
na streljanje pošli mirno
kao da smrt nije ništa.

Drugova redovi celi
istog časa se uzneli
do večnog boravišta.