Proslavljeni niški fudbaler Saša Marković, jedini igrač koji je u sezoni 1997/98 postigao gol protiv svake ekipe u tadašnjoj Super ligi, igrajući za Železnik i Crvenu Zvezdu. Takođe, pored njuha za gol, bio je najbolji asistent lige i proglašen je igračem sezone.
U Crvenoj Zvezdi za samo 6 meseci je ostavio dubok trag i to ga je sve preporučilo nemačkom gigantu Stuttgartu, gde se nije baš najbolje snašao.
O čemu smo sve razgovarali sa Sašom koji se prisećao divnih trenutaka njegove karijere pročitaćete u nastavku teksta.
Početak Vaše fudbalske karijere…
– Počeo sam 01.09.1984. godine, sa 13 godina, Ljubiša Žuća Rajković tadašnji trener, i jedan od koordinatora škole fudbala Radničkog me je video na nekom turiniru, i onda mi je rekao da se javim na prozivku u školi fudbala Radničkog, tako sam krenuo. Bilo je mnogo dece, ali se tridesetak deteta izdvojilo u toj konkurenciji i onda sam krenuo u školi fudbala Radničkog.
Kako je izgledao taj period u Radničkom?
– Super, bilo je dosta momaka, sa kojima sam i dan danas u kontaktu, družimo se, pijemo kafu, pomažemo jedni drugima, i to mi je baš odlično iskustvo u tim mlađim selekcijama. Tu sam naučio dosta stvari, zahvaljujući Žući Rajkoviću, Nenadu Cvetkoviću, Radetu Gibcu, njega moram da istaknem, jer je on bio zadužen za tu našu selekciju i to prvo selektiranje dece. Lepo smo se družili, a bile su i jake utakmice.
Posle Radničkog, dolazi period Železničara i Jastrebca, i period kaljenja
– Kada se sve to završilo sa školom fudbala bio sam na pragu prvog tima, međutim iz nekih razloga morao sam da idem na kaljenje. Odlučio sam se za Železničar, jer je imao dobru ekipu, i zato što je klub iz grada koji je imao tradiciju. Međutim, tamo je bila jaka konkurencija, a ja sam bio klinac, nisam mogao da se izborim za mesto u timu, vratio sam se iz vojske i onda sam odlučio da odem u Jastrebac. Jastrebac je tada igrao treću ligu u staroj Jugoslaviji, sa klubovima sa Kosova i Metohije i Makedonije, tu su bili Silex, Strumica, i onda sam tu počeo da pravim sebi neku priču.
Kakav je bio period u Jastrebcu?
– Jastrebac je bio odličan period, bilo je tu dosta vrhunskih igrača, vrhunskih ljudi, od Zaviše Pejića, pokojnog Milana Dimovskog, , takođe pokojnog trenera Ilije Dimovskog, Dikson Jovanovski. Od mlađih igrača, tu smo bili Laci Grozdanović i ja. Bio je i Ćirković, Zoran Banković, Žunga, Delibašić, Marković, to je bila jedna sjajna selektirana ekipa od strane velikog stručnjaka Zorana Šivakovića.
Interesantno je da ste bili i najbolji strelac druge lige
– U Čukarički sam otišao kada je bio druga liga. Uspeli smo da se u kratkom vremenskom periodu dokopamo Super lige. Klub je bio u naletu sa ozbiljnim vlasnicima kluba, još tada je to bio privatni klub, sa sjajnim igračima, gde smo igrali jedan od najlepših fudbala u Srbiji. Sa Čukaričkim sam bio najbolji igrač druge lige.
Sezone 97/98 bili ste najbolji strelac SRJ, koliko ste golova tad postigli?
– Sezone 1997/98 sam bio najbolji strelac Savezne Republike Jugoslavije sa 27 postignutih golova na 27 utakmica, imao sam go po utakmici, sto mislim da je u tom periodu, a i danas to sjajan učinak. Za Železnik sam postigao 13 golova, a 14 za Zvezdu u toj sezoni, te godine sam bio i najbolji asistent lige, takođe sam proglašen za najboljeg igrača lige. Ta godina mi se nekako poklopila za sve prethodnim što sam bio na pragu da postignem nešto veliko. Ja sam i u Jastrebcu na početku bio najbolji igrač lige i najbolji strelac. Obično te sezone gde sam davao dosta golova, imao sam i najviše asistencija.
Šta Vas je sprečilo da ostanete duže u Zvezdi?
– Da sam se ja pitao verovatno ne bih otišao, tu bih završio karijeru kad sam već iz Železnika prešao u Zvezdu, ali onda budeš prvi strelac lige, svi te traže pa je sasvim normalno da te klub u tom trenutku proda.
Kako Vam je legla pozicija golgetera i asistenta?
– U principu krenuo sam kao vezni igrač, kasnije me je Zoran Šivaković prebacio u sam špic, i onda sam imao taj osećaj za asistencije.
Tri godine u Štutgartu, šta vas je sprečilo da ostavite bolji utisak?
– Tamo sam bio tri godine, međutim, nisam mogao da se izborim, jer nisam dobijao pravu šansu, to što sam dobijao je bilo sve na kašičicu, i nije me zadovoljavalo. Čak i nakon šest meseci adaptacije, nisam znao jezik, malo teže sam se privikavao na način treninga. Kad sam krenuo sa pripremnim utakmicama, na 9 prijateljskih utakmica dao sam 13 golova, bio sam najbolji strelac bundeslige u tom pripremnom periodu. Krenulo je prvenstvo,mislim da je bilo protiv Šalkea, postigao sam taj pobedonosni pogodak za pobedu Stutgarta od 2:1, i prosto više nisam dobijao pravu šansu. Hteli su da odem u Ofenbarg, Keln ili Bursu, ja sam to sve odbio prosto me to nije zanimalo, više sam voleo da se vratim kući.
Kako ste završili karijeru?
– Karijeru sam završio u Radničkom iz Niša, posle toga sam bio sportski direktor Zemuna, dva puta sam bio sportski direktor Radničkog, osvajali kup regiona istočne Srbije, pravili dobru selekciju. Zadnjih 6 godina sam sportski direktor Budućnost Popovac, koji je privatni klub, neka nova priča na fudbalskoj mapi Srbije, klub koji je u ekspanziji. Zadesila nas je velika tragedija kad je jedan od vlasnika kluba nastradao, i prosto nas je malo uzdrmalo sve to, ali Budućnost će i dalje da bude dobra priča, i trudićemo se da nastavimo tamo gde smo stali. Beležimo dobre rezultate, u zadnjih nekoliko sezona, uvek smo drugi na tabeli.
Šta biste poručili mladim fudbalerima i onima koji žele to da postanu?
– Svi klinci koji sad kreću da treniraju, moraju da shvate da je fudbal surov sport gde ne pobeđuje uvek pravda. Fudbal je prosto surova igra, gde moraš da budeš mnogo bolji od nekog da bi ti dobio šansu. Po meni je 10% samo talenat, sve ostalo naporan rad. Deca koja sada kreću, koja hoće jednog dana da budu vrhunski sportisti, prosto moraju da se odreknu nekih stvari da bi sebi napravili neku priču za kasnije, ako hoće od toga dobro da žive.
Sava Jojić za Naissus.info
