Lepote niške okoline, bliske i daleke, valja gledati očima, valja uživati duhom. Opisati se one ne mogu.
Najpotpuniji, najživlji opis ne može predstaviti ni hiljaditi deo onoga što bi oči videle za jedan časak, što bi duša osetila na jedan trenutak.
Kad čovek, predveče, stane na niški most, i pogleda uz Nišavu, onda levo ima stari grad Niš, i nad gradom Vinik i Čegar; pod mostom pak huči brza Nišava, koja se ne ume umoriti od postanja do sudnjega dana.
Grad Niš, svojim postanjem, svojim oblikom, vidljiva je istorija krvavih susreta raznih naroda na ovom mestu, počinjući od Rimljana pa evo do nas Srba; varoš Niš napominje novi život koji nastaje balkanskim narodima; Markov grad podseća na ono doba kada su pojedinci sami sobom, o svojoj snazi i pameti, branili ideju srpske državne celine, a Čegar napominje one dane u koje narod, posle duge i gorke patnje, beše ustao listom, da se bori za svoj vaskrs, za svoju budućnost.
Stara nikad nestara Nišava, zajažena vodeničnom branom, lomi se, ljuti se, huči i ječi onako kao i narod srpski, dokle god sve smetnje svome cepanju i razdvojici ne uklone s puta, pa će se onda utišati i umiriti.
Na sredini između Markova Grada i Sinđelićeva Čegra, u Nišavinoj dolini, po vrhu varoši Niša, stoji jedan čudni, jedan neobični spomenik, koji pokazuje kakva je istorija srpskome narodu.
To je krvava Ćele – Kula. Zidana od srpskih glava 1809. da Srbima bude strašilo, ona se, 1877, pretvorila u srpsku tapiju na zemlje Nemanjine! …
Ko je video Niš onda kada ga je osvojila srpska vojska ( 28. dekembra 1877 ), pa ga pogleda sada, taj se ne može načuditi velikoj izmeni i obnovi njegovoj. Mesto starih, uskih, krivih sokaka, prosečene su nove, prave, široke ulice;mesto niskih udžera i straćara od čatme, podignute su nove, lepe, visoke zidane kuće; mesto pređašnje neravne kaldrme, kojom se išlo s kamene na, kamen, kao u kakvom potoku, ulice su sad patosane širokom, ravnom kaldrmog od glatkog Nišavinog kamena.
Ništa drugo, nego ti se čini da je neka vila sve to stvorila vilinskom silom svojom.
I doista, ili je tu bila vila; ili je neka činilica činila čini. Jer velika tajna pokriva sve račune ” regulacionog fonda “. Nijedno uročljivo oko još nije u te račune zagledalo, osim indzinira koji ne miluju službene tajne objavljivati. U novije vreme stalo se mogo čeprkati i ispitivati. I, kakvo je doba nastalo, lasno može pakosnim ljudima poći za rukom da te račune iznesu na videlo.
Niške gostionice
Niške gostionice mlađe su sestre gostionicama beogradskim.
Staro je vaspitanje učilo: Mlađi neka se ugleda na starijega! Novi moral uči: Mlađi je pametniji; na mlađima svet ostaje!
Niške odabranije gostionice drže se staroga morala. One se ugledaju ne samo na starije sestre, gostionice beogradske, nego i na svoje majke i babe – gostionice zemunske, novosadske, pa čak i peštanske: toče piće po ulicama; kupuju za groš, prodaju za dinar; i opet se žale na zla vremena;muče goste piskom neke muzike, za koju još udaraju na goste prirez, i imaju poslugu koja vrlo žudi da protovrlja makar po koju tuđinsku reč.
Od svih niških gostionica na najvećem su glasu ” Evropa ” i ” Berlin “.
” Evropa ” ima zgradu koja bi, da nije, naspram svog prostranstva, odveć niska, bila pravajevropska gostionica;unutrašnji joj nameštaj i uredba kao u Pešti.
Gostioničar je neki dežmekasti Luj, koji nosi na glavi kapu zlatom vezenu, a pred sobom tera trbuh, koji bi bio dostojan ukras, kome hoćeš okružnom proti, kome igumanu, ili abatu (opatu), ili bar – pivaru. Luj je inače interesantan čovek, on ima neku čudotvornu moć. Prženo svinjsko meso prekrsti nekakvim tuđim imenom, stavi mu u jelovniku visoku cenu, i naplaćuje ga kao da je u Pešti;rumeno matevačko vino kupuje po groš oku, a prodaje, kao stransko osobito piće, po 2 dinara butelu. Luj je za putnike gostioničar, a za Nišlije predstavnik civilizaciji u mnogom pogledu..
Njemu ostaju još dve želje, pa sreća njegova da bude potpuna. Te su mu želje: da se u niškoj ” Evropi ” govori nemački, i da se plaća engleski! Kako današnja srpska omladina već izlazi iz uskih pogleda i predrasuda nacionalnih i zadahnjiju se širokim duhom kosmopolitskim, to milostivi Gambrinus može i uslišiti molbu smernoga sluge svojega Luja.
” Berlin ” je gostionica prostorija. Ona nema elegantnog nameštaja;nema telegrafa po sobama; nema sobarica na buljuke; i u njoj se, mada nosi sumorno ime, ne čuju zvuci kulturtregerskog jezika. U toj gostionici veći deo pažnje privlači na se sam gostioničar.
Hajde da ga malo pogledamo! U kavani, ili pred kavanom (kako je kad vreme), svako doba videćeš da sedi krupan, plav, prosed čovek, redovno gologlav, u lakom odelu, nekad bez kaputa, nekad bez vratne marame; u zubima mu je višnjev kamiš ( dugačka cev od trske ) o kom visi dzinovska lula od pene, sa srebrnim zaklopcem. Ponekad se, mesto tog kamiša, viđa mali čibučić, sa tankim papirusom, koliko da se uživanje promeni.
E to je čuveni gostioničar Jovan Utvić. Utvić govori vrlo malo; gotovo ne govori ništa. On samo sedi, puši, i motri šta se radi, i šta biva pred njegovim očima. Svu brigu svoju, sav rad svoj svršuje on jedino očima svojim, pri čemu ne mrda ničim drugim osem trepavicama, pa i njima retko i tromo.
Poslovica veli: Od gazdinih očiju imovina raste. Ko je prvi tu poslovicu izrekao, mora da je nekog Utvića gledao! I, dokle Utvić bezbrižno sedi, i broji kolute od dima iz svoje lule; dotle ona trči oko ognjišta od jela do jela i kuva se u velikoj žezi kujinskoj.
Gosti jako cene Utvićev podrum; a mnogo češće, pravo je kazati, imaju oni razloga da pohvale kujnu g-đe Utvićke. I sluge Utvićeve, kavanski momci, kao što se “civilizovano” govori, kelneri, nisu tromi kao Utvić. Ljubazno dočekuju, uljudno slušaju, i žurno polužuju. A sluga blagajnik toliku podobnost pokazuje u računanju da se mnogi gost mora začuditi. O skupoći gostioničkoj neću trošiti reči.
Otkad je na svetu gostionica i putnika, uvek su se putnici žalili na skupoću jelovnika, a gostionički momci – na mršavost gostinske napojnice! …….
Fotografije izvor: Wikipedia
Priredio na stranici: Novaković Č. Milan
