U osvit Trećeg krstaškog rata, dok se 1187. godine tadašnji nemački car Fridrih I Barbarosa spremao za pohod na Jerusalim koji je pao u ruke Saladinu, na Zapadu pokreće lavinu ratobornih ljudi spremnih za treći obračun sa nevernicima, a huk te lavine, brzo se šireći na Istok, nije mogao zaobići ni Stefana Nemanju.
Prava prilika za savezništvo ukazala se se kada se kada se nemački vladar pripremao za krstaški rat i kada je trebalo da sa svojom vojskom pređe i preko Nemanjine teritorije. Veliki župan je krajem 1188. godine, o Božiću, poslao u Nirnberg izaslanike koji su u Nemačkoj dočekani vrlo srdačno i obavestili nemačkog cara da mu se sprema svečani doček u Nišu, “gradu koji namerava da učini prestonicom svoje države”.
Izaslanici su bili dobro primljeni i ispraćeni darovima za srpskog vladara Nemanju. Ponuda je usledila nakon što je vizantijski car sa ugarskim kraljem dogovorio okončanje rata i ženidbu njegovom ćerkom Margaritom, a kao miraz bi Vizantiji bile vraćene oblasti u dolini Morave, koje su bile pod Nemanjinom vlašću. Ovaj događaj ostavio je Rašku bez jakog saveznika, zbog čega je srpski župan morao da pronađe novu podršku. U to vreme, Fridrih I Barbarosa je odlučio da na putu ka Jerusalimu koristi kopneni put preko Budima, Beograda, Niša i Carigrada, pa mu je Stefan Nemanja ponudio bezbedan prolaz i snabdevanje kroz Rašku.
Tokom jeseni 1188. godine u Nirnbergu je sklopljen ugovor između Fridriha I Barbarose i vasilevsa Isaka II Anđela o prelasku nemačke krstaške vojske preko vizantijske teritorije. Već 11. maja 1189. godine krstaši su svečano krenuli iz Regenzburga i, ako je verovati krstaškim izvorima, brojali su 120.000 ljudi. Ukratko, to je bio geopolitički kontekst u kome dolazi do susreta Fridriha I Barbarose i velikog župana Stefana Nemanje – koji belodano pokazuje značaj ovog srpskog vladara. Krajem juna 1189. nemački car je boravio najpre u Beogradu, a zatim se preko Braničeva uputio ka Nišu. Tek, zna se pozudano da je Fridrih Barbarosa kroz Niš prošao krajem jula 1189. godine, a da su pregovori počeli 27. jula 1189. godine.
Prvi srpsko-nemački ugovor potpisan je u duhu srednjovekovne diplomatije. Nemanja je u pratnji svog brata Stracimira dočekao Barbarosu sa svim počastima. Nemanja je tada zatražio pomoć nemačkog cara. To su učinili i Bugari. Srbi i Bugari ponudili su vladaru vazalnu zakletvu i da će ga, ustreba li, slediti protiv bilo kojeg naroda, a najvećma protiv cara konstantinopoljskog. Pri tome mole da se on uvek sdeti grada Niša, njegovih stanovnika i njegove okoline, kao i čitave njihove zemlje, jer oni silno žele potčiniti mu se i to ne iz straha od konstantinopoljskog cara već jedino iz odanosti prema rimskoj imperiji. Na to je veličanstveni car , veoma vešti i u skladu sa prilikama, mada veoma pristojno, odgovorio da je on ljubitelj mira i poverenja i da on, budući da nosi krsno znamenje, hoće da podigne vojsku protiv jerusalimske zemlje , a da nije došao da ratom opustoši zemlju Hrišćana, naravno ukoliko bi bio u mogućnosti da obezbedi miran prolazak kroz Grčku. U suprotnom uz Božju pomoć bio je spreman da prođe i mačem i ovdašnjom braćom. Svečani ručak i pregovori, izgleda, vođeni su na prostoru oko crkve Svetog Pantelejmona (porti), jer pisani podaci o tome nisu ostali. Pretpostavka je da se ogromna krstaška vojska (oko 120. 000 ljudi) razmestila po okolini i da je bila dobro nahranjena; za konje je bila obezbeđena velika količina zobi i sena. Ponašanje krstaške vojske nije bilo dobro, zna se ko je sve činio njihov sastav. Tako je car boraveći kod Niša šest dana, kako bi i vojsku dobro odmorio, poslao zahvalne reči poštovanja i dobrote s kojom su bili primljeni i ujedno srdačno pozdravio župane. Udaljavajući se od Niša, vojska je uredno, kao i pre , razdeljena po četama istupala (30. jul 1189. godine).
Krenuli su ka Sofiji i putem preko Ploča nastavili ka Pirotu. Za njima u selima oko Niša, ostajala je pustoš. Iako već star, tada je imao 75 godina, Nemanja je sa vojskom od 20. 000 naoružanih konjanika i pešaka, ispratio Fridriha do Trajanovih vrata.
Odatle je krenuo u osvajanje vizantijskih teritorija i zauzeo Pernik, Zemen, Velbužd, Žitomisk i na Vardaru Stobi i Skoplje. Neosporno je, dakle, da je Nemanja uložio veliki trud da pridobije Fridriha I Barbarosu za nameravani obračun sa Vizantijom. Međutim, nije došlo do zbližavanja Srbije sa Nemačkom.
Barbarosa je vešto i diplomatski izbegao da Nemanji obeća nešto što bi moglo da mu ugrozi odnose sa Vizantijom; nije želeo rat sa Vizantijom iz prostog razloga što nije hteo da dovodi u pitanje svoju ossnovnu misiju – oslobođenje Jerusalima od nevernika.
O istorijskom susretu danas na autentičnom mestu svedoče samo ostaci temelja crkve, koju je podigao Stefan Nemanja (1166-1196). Oko ove istorijske činjenice potonji hroničari se slažu, a da li su se prvi srpsko – nemački pregovarači sladili piletinom utrljanom medom, belim vinom ili medovačom (Barbarosa prstima, a Nemanja priborom), kao i da li su 27. jula 1189. godine „divanili“ jedinstvenim jezikom pa je slavni Barbarosa bez problema razumeo velikog župana i na kraju se potpisao otiskom krsta, a Nemanja parafom, kako dolikuje, predmet je polemika preko 800 godina.
Da li je nemačkim hroničarima, koji samo 17 godina pre istorijskog susreta opisuju naše pretke kao divljake, više odgovoralo da se car susretne sa pismenim velikodostojnikom od renomea, za ovdašnji narod slab je argument, jer je malo ko i čuo da su katolici, recimo, zabranili viljuške nazivajući ih „đavoljom alatkom“, pa ih dozvolili tek početkom 16. veka. Evropa je, kažu, prvo „počela kod nas“, bez tri tačke.
