U utorak 12. novembra od 20 časova u niškom Narodnom pozorištu biće odigrana predstava “Kako sam naučila da vozim”, u kojoj igraju Svetozar Cvetković i Marta Bogosavljević, a u režiji Tare Manić.
“Kako sam naučila da vozim“ Pole Vogel, tekst je koji mnogi nazivaju „Lolitom“ napisanom iz ženske perspektive – lika odrasle Malecke, koja se priseća svog detinjstva.
“U radu na njemu u kamernom, intimnom prostoru Hartefakt Kuće, zajedno sa glumicom Martom Bogosavljević i glumcem Svetozarom Cvetkovićem, kao i sa svim saradnicima trudili smo se da pronađemo nežan scenski jezik za ovaj složen, dubok i delikatan tekst – koji ni ne pokušava da parira stvarnosti, koju svakodnevno živimo. Ona je toliko strašnija, dešava se svuda oko nas i deluje nam obeshrabrujuće nezaustavljivo – da smo kroz ovu predstavu pokušali da idemo unazad, korak po korak, ispitujući problem sa kojim se većina ljudi koja čita ovaj tekst, susrela nekada u životu. Odnos ova dva lika, Malecke i njenog teče, pun je ambivalencija: ljubavi, nežnosti, radoznalosti, podučavanja, poverenja, formiranja autoriteta, grešaka, a posledično: probijanja granica, gruminga i povređivanja, sve do tačke samouništenja. Velika vrednost ovo teksta je empatija autorke za oba lika, čime se otvara važan, polemičan ton o uzrocima, a ne samo posledicama takvog odnosa. Ovo je predstava o oproštaju, bez svesti da je nemoguće oprostiti. Nadam se da ćemo ovom predstavom ljude učiniti budnima i makar malo hrabrijima – mislim da bi to bilo više nego dovoljno u društvu u kome ih činimo osramoćenima i tihima“, opisuje rediteljka Tara Manić.
“Užasne stvari se događaju svakoga dana, i mi budemo šokirani kada čujemo ili čitamo o njima. Pa nastavimo dalje sa svojim životima. To je normalno i prirodno. Ali ti užasi o kojima čitamo i svađamo se u komentarima uglavnom su trajali dugo. Nekad čak i godinama. I neko ih je živeo, iz dana u dan. Ono što nama izaziva pitanje „Kako je ovo moguće?“ njima je jasno iz svakog ugla. Jer to za njih nije „užas“, već njihov život. Ova predstava je o tome. Bez senzacionalizma, bez postavljanja „velikih pitanja“, bez davanja jednostavnih odgovora na ogromne probleme. Ovaj komad je napisan pre četvrt veka. Neke stvari se od tad nisu promenile, neke jesu. Ali snaga ovog teksta nije u njegovoj relevantnosti u vezi sa „užasima“ već u tome što je o nečemu mnogo dubljem, kompleksnijem a opet jednostavnijem – on je o jednoj ženi koja se seća svog života. Života ispunjenog ožiljcima od trauma, ali i života punog ljubavi i lekcija o vožnji. I tu je problem. Što ništa u ovoj priči nije jednostavno. Da su „užasi“ problemi koji je moguće lako rešiti, već bi bili rešeni. „Sruši patrijarhat“ zvuči dobro ali je samo prvi korak. Podrška jeste važna, ali na kraju dana svako sam pada u san. I ujutru, sam se iz njega budi. „Kako sam naučila da vozim“ je predstava koja je nastala velikom posvećenošću dvoje neverovatno hrabrih glumaca i jedne nesvakidašnji talentovane rediteljke. Njih troje su dva meseca živeli, disali i mislili o najgorim stvarima koje se dešavaju između ljudi, sa željom da stvore delo koje će pružiti publici ono što je srž pozorišta već nekoliko milenijuma – katarzu. Katarzu o „užasima“. Da bismo se nekako pomerila od „Kako je ovo moguće?“, naveo je dramaturg Vuk Bošković.
Cena karte za ovo izvođenje je 1000 din. Karte se mogu kupiti na blagajni pozorišta, radnim danom od 10 do 20 sati.
