Pandemija i komunikologija: Zašto se ljudi ne pridržavaju mera?

Stručnjaci za komunikaciju kažu da apelovanje na strah obično daje dobre rezultate ali da su ovaj put, u pandemiji korona virusa, oni izostali.

Zašto se to desilo objašnjava Džejms Dilard, profesor komunikacije sa Univerziteta u Pensilvaniji, koji se već 40 godina bavi upravo analizom javnih upozorenja.

On podseća da su nas u prošle dve godine i medicinski stručnjaci ali i vlasti država redovno upozoravali da nam preti velika opasnost ukoliko se ne vakcinišemo, ne nosimo zaštitne maske ili ne održavamo fizičku distance. Ipak, mnogi ljudi su se oglušili o ova upozorenja.

Šta je pošlo po zlu?

Apeli koji bi trebalo da pobude čovekov nagon sa preživljavanjem trebalo bi da se upućuju na osnovu pravila koja je utvrdila struka, uz poznavanje ne samo materije o kojoj se govori već i ljudske psihe, tvrdi on. Ali i komunikacije. Jedna od komunikoloških tehnika za podsticanje ljudi da budu oprezniji je i apelovanje na strah. Ona bi, piše profesor, trebalo da se sastoji od dva dela – od opisa opasnosti i načina za izbegavanje iste.

Ukoliko je dobro realizovana trebalo bi da deluje ovako: prvo da vas uplaši a posle da vas umiri. Eskalacija i deeskalacija straha trebalo bi da budu podjednako efikasne, inače neće ostvariti željeni uticaj, kaže Dilard.

Međutim, tokom pandemije veliki broj ljudi nije poverovao da je korona virus ozbiljan i da izaziva velike zdravstvene probleme. Više je razloga za to. Njihovu letargiju su donekle podsticali i mediji ali i pojedini zvaničnici poput Donalda Trampa koji je često relativizovao ovo oboljenje i njegove posledice. A ukoliko narod pomisli da problem nije ozbiljan, neće se ozbiljno posvetiti ni njegovom prevazilaženju.

Ni u Srbiji nismo ništa ozbiljnije doživljavali pandemiju, bar na njenom početku. Često su nam zvaničnici, pa čak i neki lekari, slali poruke poput onih da je ovo “malo jači grip” i da bi trebalo da iskoristimo situaciju kada je ceo svet u panici da na miru šopingujemo u Milanu.

I društvene mreže, koje su plodno tlo za širenje dezinformacija, su odmogle tako što su dozvolile da se šire lažne vesti vezane za pandemiju. Utvrđeno je da je samo 12 osoba na svetu odgovorno za dve trećine svih dezinformacija o vakcinama na platformama poput Tvitera i Fejsbuka.

Stara boljka, nova vremena

Naravno, bilo je i onih koji su poštovali sve antiepidemijske mere i pitali se kako smo u ranijim periodima istorije bespogovorno prihvatali ono što nam govore lekari a sada imamo svoje mišljenje o svemu, počev od sastava vakcina, pa sve do lekova koje treba sam sebi “prepisati” u slučaju da obolimo od Kovida-19.

Odgovor je kompleksan ali dobrim delom se zasniva na izmenjenim društvenim okolnostima. Naime, ovakvu situaciju – sa slobodnim pristupom informacijama ali i mogućnošću širenja istih – nismo imali nikada u istoriji, bar ne u velikim krizama poput ove, pa se ni teorije stručnjaka za komunikaciju ne mogu uzeti bez rezerve.

Dakle, istina je da oba uslova za uspešnu kampanju koja je naveo Džejms Dilard nisu ispunjena – niti su ljudi shvatili ozbiljnost situacije, niti su poverovali u ponuđena rešenja.

Pitanje je međutim da li se u ovakvoj kakofoniji informacija uopšte može voditi ikakva smislena kampanja kojoj je cilj javno zdravlje, jer uvek će biti onih koji profitiraju na bolesti, nesigurnosti, strahovima. Osim toga, apelovanje na strah vrlo lako se može odbiti o jednu drugu vrstu straha – da ćemo biti prevareni, iskorišćeni, zloupotrebljeni…

Zato se, mimo svih ovih teorija, kao jedno od razumnih rešenja nameće izgradnja poverenja. U sopstvenu vlast. U zdravstveni sistem. U struku. Tako bar pokazuju bihejvioralna istraživanja iz Danske, koja ima jednu od najvećih stopa vakcinacije na Starom kontinentu.

Izvor: The Conversation

Foto: Pixabay