Poslednja sreda u februaru trebalo bi da bude dan opomene, ali je u Srbiji, nažalost, postala podsetnik na ozbiljne propuste sistema. Vršnjačko nasilje nije izolovan incident niti „problem jedne škole“. Ono je posledica dugogodišnjeg zanemarivanja, relativizacije nasilja i urušavanja vrednosti koje dolaze sa vrha države i prenose se na svaki nivo društva, navode iz Narodnog pokreta Srbije (NPS) u Nišu.
„Godinama slušamo da institucije rade svoj posao, dok se deca suočavaju sa fizičkim napadima, psihološkim zlostavljanjem i nasiljem na društvenim mrežama. Protokoli postoje na papiru, ali u praksi često izostaje pravovremena, odlučna i dosledna reakcija. Odgovornost se razvodnjava, a sistem ostaje bez stvarnih posledica„, kaže Jelena Popović (NPS), odbornica u Skupštini GO Medijana.
Kada se nasilje, ističe, u javnom prostoru normalizuje, kada su pretnje, uvrede i agresija deo političkog i medijskog govora, ne može se očekivati da školska dvorišta budu izolovana od takvog modela ponašanja.
„Deca uče iz onoga što vide. Ako državni vrh šalje poruke netolerancije i podela, a lokalne vlasti ćute ili reaguju tek kada pritisak javnosti postane prevelik, jasno je da sistem ne funkcioniše kako treba„, ocenjuje.
Dodaje da Niš ne sme biti grad u kome se problemi guraju pod tepih. Lokalna samouprava ima obavezu da aktivno prati stanje u školama, obezbedi dovoljan broj stručnih saradnika, organizuje kontinuirane preventivne programe i javno preuzme odgovornost za bezbednost dece.
„Ćutanje i formalna saopštenja nisu politika zaštite, već izbegavanje odgovornosti„, dodaje.
Narodni pokret Srbije u Nišu zahteva, kako je saopštila: doslednu primenu zakona i jasnu odgovornost nadležnih na državnom i lokalnom nivou u svakom slučaju nasilja, hitno jačanje stručnih službi u školama i vrtićima, obavezne i kontinuirane programe prevencije nasilja, transparentno izveštavanje o svim prijavljenim slučajevima i preduzetim merama.
„Bezbednost dece mora biti iznad političkih interesa i partijskih kalkulacija, a borba protiv vršnjačkog nasilja ne sme biti simbolična niti jednodnevna. Ona mora biti sistemska, hrabra i dosledna, od državnog vrha do lokalne zajednice“ zaključuje.
