Niška “lojza” ulepšavala život Nišlija

Vinogradi familije Vučković, čuvenog niškog lovdžije Kalče i potomaka

“U vreme upravo proteklih meseci, u maju i junu, život se nekada u velikoj meri sa gradske kaldrme selio u prostore svežine, lepote i opuštenosti – u šumovite predele u okoline grada, voćnjake, poljane, a naročito u posebno popularna i omiljena lojza”.

To je doprinosilo da je dvadesetih i tridesetih godina prošlog veka život u gradu na Nišavi izgledao sasvim drugačije nego početkom narednog veka. Nišlije starih generacija, ali i mladi ne u malom broju, veliki deo slobodnog vremena, naročito vreme lepih dana, provodili su u prirodi, u svojim vinogradima i voćnjacima u Panteleju, Niškoj Banji, Gabrovcu i drugim sličnim krajevima u okolini grada.
.
Fotografija iz 1915. godine, u sredini gornjeg dela je, zabrađena maramom, Zojica, Kalčina ćerka.
Fotografija iz 1915. godine, u sredini gornjeg dela je, zabrađena maramom, Zojica, Kalčina ćerka.
Gorica je bila posebno živopisna: bujnom zelenilu posebne nijanse i akcente pružali su kukurek , zatim poljske ljubičice, a u rastresitoj zemlji oko stabala bukvi pomaljalo se na trulim grančicama “babino uvce” crvene boje, baš u obliku uva. U isto vreme “babino uvce” je moglo da se nađe u korenu gidža, čokotima vinove loze u vinogradima u okolini Niša. “Obavezan dekor”  u vinogradima pod Goricom bili su i drvo jasmin bele boje sa kojeg se širio opojan miris, kao i perunike ljubičaste i bele boje posađene u redovima, što je okolini davalo jako lep izgled. U donjem delu vinograda bili su voćnjaci, ponajviše stabala šljiva i jabuka, a na samim međama između vinograda nije bilo ograda već po koje drvo oraha ili oskoruše.
.
Čokoti vinove loze  bili su poređani u pravilnim redovima, a negde su bili u špaliru (u hortikulturi špalir označava red voćaka ili raznih biljaka) – redovi crnog grožđa (“prokupac”), plovdine, belog grožđa (“afusalija”) od kojeg su niške domaćice pravile odlično slatko. Loza se posle zimskog sna prvi put orezivala na dana Svetog Trifuna (14. februara), kada je domaćin u rane jutaarnje sate, dok još Sunce nije izašlo, išao u vinograd, i orezivao nekoliko čokota i zalivao ih crnim vinom. Ako loza posle toga počne da “plače”, to je bio znak da će dobro poneti i da će berba biti dobra.  U vinograde se išlo veoma rano jer je to uvek bio lep doživljaj, a za mnoge i jedini provod.
.
Kad se išlo u vinograd, sedelo se tamo po ceo dan, leškarilo se, jelo, pilo i veselilo. Mnoge porodice su znatan deo leta provodile u svojim vinogradima. U vreme berbe sve je to postajalo još lepši i bogatiji doživljaj. Kuvao se čuveni vinogradarski pasulj i kupus, na ražnju se okretalo meso pripremljeno za ovu priliku, a bilo je i pogača ispod crepulje. Veselju, pričama, pesmama nikad kraja. Najradosnija su bila deca koja su trčkarala po zelenim livadama i voćnjacima.
U sredini je Konstantin - Koja Vučković, između dva rata vlasnik ugledne niške međunarodne špediterske firke, sa familijom i beračima
U sredini je Konstantin – Koja Vučković, između dva rata vlasnik ugledne niške međunarodne špediterske firke, sa familijom i beračima
Bilo je, naravno, i raznih dogodovština i veselih situacija, kao na primer ova u vinogradu Živkovića. Kumčiće, dva dečaka iz kumovskih porodica rođena iste, 1936, godine u razmaku od nekoliko meseci, majke su uspavale i na ponjave i ćebad stavile u hladovinu da spavaju, ne vodeći dovoljno računa o tome da teren nije baš ravan. Deca su se naspavala, probudila i počela da meškolje. Dogodilo se da se jedan od dečaka prevrnuo iz ležišta i počeo da kotrlja niz strminu terena. Drugo dete se uznemirilo i počelo panično da viče: “Lele, mamo, brzo, kum se preturi!”.
Zaista se lepo živelo i uvažavalo. Lepa sećanja i uspomene na te nezaboravne dane i danas traju. Ta sećanja na najbolji način upotpunjuju fotografije nastale u tim trenucima, koje su danas u starim porodičnim albumima posebne dragocenosti.
.
Izvori: Niški Vesnik
Milica Lj. Simonović / čukun – unuka Kalčina

Fotografije Porodice Vučković

Priredio na sranici: Novaković Č. Milan
Exe-Net