U boju protiv daleko nadmoćnijih Turaka, koji se odigrao 31. maja 1809. godine na brdu Čegar, kod sela Kamenica, nadomak Niša, svojim junaštvom istakao se resavski vojvoda Stevan Sinđelić.
Pošto nije moga da pobedi brojniju tursku vojsku koja je prodrla u šanac, Sinđelić je pucao iz kubure u podzemni magacin baruta.
U eksploziji su stradali svi srpski vojnici i mnogo Turaka. U znak odmazde turski paša je naredio da se od lobanja 952 mrtva srpska vojnika sagradi kula.
Ćele kula, jedinstvena u svetu, svrstana je u spomenike kulture od izuzetnog značaja za Republiku Srbiju i godišnje je poseti od 30.000 do 50.000 ljudi.
Prvo obeležje mesta na kome je bila Čegarska bitka podignuto je 4. jula 1878. godine sa natpisom: “Vojvodi Stevanu Sinđeliću i njegovim neumrlim junacima, koji ovde slavno izgiboše 19. maja 1809. godine napadajući Niš. Knjaz Milan M. Obrenović i njegova hrabra vojska pokajaše ih 29. decembra 1877. godine osvojivši Niš.”
Današnji spomenik u obliku kule – simbola vojnog utvrđenja – podignut je povodom pedesetogodišnjice oslobođenja Niša od Turaka 1. juna 1927. godine.
U polukružnoj niši spomenika na Čegru postavljeno je 1938. godine bronzano poprsije Stevana Sinđelića.
Obeleževanje godišnjice boja na Čegru, počinje nedelja proslave gradske slave Niša, Svetog cara Konstantina i carice Jelene.
Čegarski bol: Kratki niški film o čuvaru Čegra
Kratki film “Čegarski bol” koji su režirale i snimile Nišlije: Miroslav Mitić i Ivan Mančić.
“Film Čegarski bol nas upoznaje sa čuvarom srpske tradicije, Selomirom Markovićem, u narodu poznatm kao čika Sele, koji više od 30 godina volonterski čuva, održava i dočekuje goste na spomen parku Čegar nadomak Niša”, navode autori u opisu filma.
Spomenik je podignut u slavu poginulim resavskim junacima i slavnom vojvodi Stevanu Sinđeliću u bitci na Čegru u Prvom srpskom ustanku.
“Čika Sele je zajedno sa svojom porodicom ceo svoj život posvetio Čegru. Njegova porodica tu boravi i leti i zimi, 365 dana u godini. Mnogi za njega sa pravom kažu da je on srpski deda Đorđe – čuvar srpskog groblja u Solunu”, objašnjavaju niški autori filma ”Čegarski bol”.
Čika Sele svakog dana po dolasku zapali sveću poginulim junacima, počisti kompleks i izvrši pripreme za doček najavljenih i nenajavljenih gostiju kojima sa puno emocija prenosi detalje iz istorije, objašnjava tok čegarske bitke i često, sa suzama na licu, ponovo proživi čitavu bitku.
Čika Sele budi želju za čuvanjem tradicije i kulturne baštine
Selomir Marković nije samo čuvar kompleksa, već je i jedan od meštana koji svedoči o ovom događaju koja su se u vidu predanja sačuvala i prenosila sa kolena na koleno, zbog čega su autori filma, ističu, i odlučili da snime film o njemu.
“Od 1988. godine Selomir Marković čuva ovaj spomenik potpuno volonterski. Ni on ni članovi njegove porodice nisu zapošljeni pri gradu i retko ko bi nešto tako radio bez novčane nadoknade. To je istinski dokaz da on voli ono što radi i daje nesebičan ljudski napor da svako ko poseti Čegar bude domaćinski dočekan, da čuje istorijske činjenice koje se pripovedaju sa puno emocija i da kod sebe probudi želju za čuvanjem tradicije i kulturne baštine”, ističu niški autori filma.
Boj na Čegru
Na spomeniku čegarskim junacima upisan je datum 19. maj, ali po današnjem kalendaru promenjenom 1919. godine to jeste prvi jun 1809. godine.
Turska kreće svim silama od Niške Banje prema Nišu i to mestimično paradno u četiri reda. Belci, riđi, đogani, vranci. Ovakva formacija postavljena je da bi nas zatrašila. Kako bi se povukli, jer iako su Turci znali da su sada mnogobrojniji, znali su da će ih Srbi hrabro dočekati. A njima je bio tada potreban svaki vojnik za dalje ratovanje sa Rusijom. Od Tvrđave prema Viniku kreće pešadija. Uglavnom legionari u prvim borbenim redovima, jer se mrtvim legionarima na plaća i ne kopa im se grob. Za njima kreće 2000 turskih konjanika. Na severnim padinama brda Vinik dovukoše i postaviše artiljerij, topove. Ovo ne slučajno jer je vrh brda i dan-danas spojen sa niškom Tvrđavom podzemnim tunelom građenim još u periodu Rimskog carstva. Nevidljivo za naše građane i popove od kojih smo imali kakva takva obaveštenja. Turci dakle podzemnim putem na Vinik dovlače preko 4000 svežih i odmornih vojnika.
Tako na jedan i po kilometar severozapadno od Čegra formiraju svoje levo krilo. Ono je trebalo eventualno da preseče put Iliji Barjaktareviću i sa leve strane opkoli Sinđelićevo utvrđenje.
Stevan Sinđelić na Čegru sa 3000 Resavaca i nešto preko 1000 dobrovoljaca već danima sa nestrpljenjem čeka odlučujuću bitku. Noć uoči glavne bitke od popa Makarija, drugog niškog episkopa, saznajemo za napad većih razmera. Glasnik bi upućen na Ravanište Miloju Petroviću, glavnom komandantu. Ovaj ga, ne verujući mu, izmlati i otera. Premlaćeni glasnik se jedva dovuče do Sinđelića koji ga dobro sasluša i naravno sve mu poverova. Ne sluteći u kakvoj će se situaciji naći, Sinđelić se sa Resavcima sprema za ljuti boj.
Od glasnika ne saznaše za broj i silu Tursku, jer to nije znao ni episkop Makarije drugi, koji ga posla. Ipak, saznavši donekle odakle će Turci napasti, donosi odluku da u ranim jutarnjim satima da se za odbranu na zgodnim mestima na desnoj obali Nišave rasporedi preko 1000 dobrovoljaca. Oni su dosta dugo odolevali naletima turske konjice. Kasnije će početi odstupanje prema Čegru. Bolnica poče primati prve ranjenike.
Šta se dešava sa jednim delom turskog desnog krila ? Veća prethodnica, da bi pokazao svoju hrabrost jedan od turskih oficira uz dozvolu krenu svojom konjicom prema Čegru. Sa oko 350 konjanika u ranim jutarnjim satima naiđoše na prazne i puste šnačeve Veljka i Dobrnjca. Stigavši na svega dva kilometra jugoistočno od Čegra, odlučiše da se odmore u livadama i tu čekaju veće turske jedinice. Od pokretnih straža (patrola) Sinđelić sazna gde su Turci i koliko ih ima.
Izdaje naredbu, pa oko 500 konjanika krenuše sa Čegra kojima se pridruži i jedna četa naše konjice sa Nišave. Nastade velika borba gde potpuno iznenađeni Turci izginuše, a od naših 21 konjanik ode u slavu. Ova pobeda donese radost i ohrabrenje. Saznavši za veći napad na Nišavi, Sinđelić naredi da se pešaci povlače ka Čegru pa da konjicapreseče turske izviđačke desetine. Iako mnogobrojni, Turci na desnom krilu i u konjici usporiše kretanje prema Nišu i čekaše nove komande. Miloje se obradova jutarnjom pobedom, ali ne razmišlja o promeni plana.
Svrljižani behu uporni da dođu do Sinđelića, ali im Miloje zapreti, pa ovi ostadoše da mu čuvaju leđa. Saznavši za poraz turskih konjanika Huršid paša shvati grešku mladog turskog oficira. Pada mu na pamet izgled Čegra gledanog sa Vinika, a to je lik džinovskog stopala. Izdaje naredbu da u širokom frontu stopu po stopu krenu prema Čegru. Zato se i brdo zove Čegar.
Ilija Barjaktarević, naše desno krilo, popravlja utvrđenje i čeka Turke. Od njega Sinđelić i ne tražiše pomoć jer je imao dobar položaj i samo oko 3000 vojnika. Kad se paša uveri da nema Karađorđa ni Rusa, naredi prvi artiljerijski napad. Iako među tobdžijama beše i engleskih plaćenika, napad beše vrlo neuspešan. Paša zbog toga odseče glavu komandanta turske artiljerije i naredi da se topovi dovuku svega na 300 do 400 metara severozapadno od Čegra, kod mesta Vrbnice. Odavde su turski topovi bili vrlo uspešni.
Rezultat napada je bio veliki broj mrtvih i ranjenih, razrušeni grudobrani i kanali, u utvrđenju (kaskadi) beše dosta oštećenja. Sokoleći svoje junake, Sinđelić preduzima sve da bi spremno sačekao novi napad Turaka. Dobro ukopana barutana izdrža i ost neoštećena. Naravno, paša posle uspešnog artiljerijskog napada kreće. Jugoistočno od Vinika preko Stružišta i Mastne idu prvo legionari u pomoć stiže i preko 2000 turskih konjanika.
Ovo su bili trenuci kada ni Sinđelić na ostale vojvode nisu znali za dolazak velikog broja novih turskih jedinica. U međuvremenu, dok od atriljerijskog napada nismo prebrojali mrtve, niti sve ranjenike spustili do vojne bolnice, sa jugoistoka nastupa novi nalet Turaka. Zbog velike strmine na istočnom delu Čegra i zbog činjenice da su mu Srbi iza leđa, Sinđelić nije očekivao napad. Zbog toga je naš istočni zid bio običan plot od vrljika koji samo pokazivaše dokle je vojska. Turski nalet kumburama lako uništi slabu zaštitu. Masa Turaka upada u jugoistočni deo čegarskog utvrđenja. Nastaje borba prsa u prsa i prava klanica. Ali ovaj napad Turaka ne bi sinhronizovan sa centrom turske vojske gde se naša konjica još uvek divovski borila.
Neustrašivi Sinđelić se ne zbunjuje u takvoj situaciji. Prebacuje više vojnika prema mestu napada. Kroz zapadnu jurišnu kapiju izvodi preko 300 Resavaca. Sada jedni iz utvrđenja, drugi spolja, kao u mišolovci dosta brzo unište preko 500 Turaka. Bez obzira na veliki broj stradalih Srba da tada, zbog ovakve pobede, a ne znajući šta ih brzo čeka, kod preživelih srpskih boraca dođe do radosti i veselja. Ali ne raduje se Stevan Sinđelić. A kako bi se radovao kad vidi i saznaje da je mlavski vojvoda, Paulj Matejić, na Ižištu na pola puta i da će mu novi deo desnog krila turske vojske preseći put. Znači da je njegova pomoć krajnje neizvesna.
U centru vidi poraz naše konjice i prestrojavanje novih turskih jedinica od blizu 20.000 Turaka. Kadvidi da levo krilo turske vojske bukvalno iz zemlje izvire i zatvara obruč, oh shvata da je izdan i da sa ovako velikom silom koliko nas je preostalo više nemamo baš nikakvih šansi. I dok se dušmanska sila roji i približava utvrđenju, i dok se još uvek moglo brzim povlačenjem možda spasiti sa preživelim borcima, on to ne čini. Zašto ? Razloga je bilo više : u Prvom srpskom ustanku nigde se ni jedan srpski vojvoda nije povukao sa bojišta. Pred vojvodama Sinđelić se zaklanjao da će prvi ući u Niš, veliki broj ranjenika i htede nam ostaviti u amanet kako se bori za otadžbinu. Naređuje hitnu evakuaciju bolnice i ranjene prema Repištu, odakle već u podne pobeže zbirština. Mlade dobrovoljce iz okolnih sela i Zaplanja bukvalno najuri iz utvrđenja i posla kućama. Okuplja svoju vojsku oko sebe i da ne bi uzalud ginuli zbog političara i izdajstva on ih oslobađa zakletve date u Grbovcu – Svi za jednog, jedan za sve – ali ni jedan jedini srpski borac ne htede da ostavi ranjene drugove ni svog hrabrog vojvodu Sinđelića. Od besa što će mu svi borci izginuti pa i on sam pade mu na pamet šta valja činiti. Svom seizu (to je njegov konjovodac) naređuje da izvrši pripremu barutane za eksploziju i da se odmah evakuiše put Grabovca. Pred delom preživele vojske on petorici vojnika među kojima beše i njegov brat, a da bi ih duhovno i moralno oslobodio, naređuje da ostanu živi kako bi preneli Karađorđu, Sovjetu i pokoljenjima šta se toga za Srbe bolnog dana desilo.
Turci se približavaju utvrđenju, ali dok onaj rov pre njega na napuniše svojim leševima, dotle ne mogaše u njega. Tek pošto su mogli preko svojih mrtvih, uglavnom legionara, talas od preko 2000 Turaka zapljuskuje čegarsko utvrđenje.
Ponovo nastaje prava klanica i borba prsa u prsa, za srpske borce prava drama u kojoj svaki Srbin postaje Sinđelić za sebe. Za Stevana Sinđelića rekoše da je bio neustrašiv, pravi div. Stizao je da onemoćale ohrabri čak i ranjeniku pomogne a da lično ubije, zakolje, zadavi ko zna koliko Turaka. Ali novi oblak od preko 2000 Turaka zapljuskuje naše utvrđenje. Petnaest Turčina na jednog vojnika u tim trenucima srpski borci više nisu mogli da koriste na pušku, ni kuburu, ni mač, ni nož, ni šake. Jedino oružje srbima ostaše zubi.
U takvoj situaciji da ne bi pao živ u ruke Turcima, Sinđelić sa kapetanom Slavujevićem jedva se probi da barutane. U tom času pa ko zna koji put glasno viknu : “Braćo ! Spašavaj se ko hoće i ko može”. Turska se rulja noseći kolac i derući se : “Živog, živog !” približi sve više.
Pred sam zalazak sunca Stevan namami što više Turaka oko sebe. A kako naši pesnici rekoše, pogleda na lepi Niš i plavo nebo. Vadi kuburu i puca u barutanu. Sinđelić podiže sebe, svoju i tursku vojsku, sve u vazduh. Od siline eksplozije osta mnogo poginulih i ranjenih, od kojih dopiraše lelek i jauk. Eksplozija označi i kraj neravnopravne borbe.
Preživeli Srbi sa Čegra i tek pristigli mlavski vojnici dadoše se u povlačenje prema Ravaništu. Gledajući odavde krvoproliće, Miloje se poče brzo i neorganizovano povlačiti prema Sokobanji. Na prostorima vrha Čegra, oko današnjeg spomenika, ostade preko 4000 srpskih duša. Pribravši se od eksplozije baruta, nekoliko Turaka među raskomadanim telima Srba i Turaka nađoše telo velikog srpskog vojvode Stevana Sinđelića. Odsekoše mu glavu i nataknuše na kolac. Zatim je pobednički paši u Tvrđavu odnesoše. Iste večeri više hiljada Turaka krenu za Srbima. Sustizavši ranjene i onemoćale Srbe od Dabila do Visa i od vrha Konjštip do Dreškine česme sve ih poubijaše. Možda zato na tim mestima natopljenim srpskom krvlju i dan-danas, valjda i za navek, (kao na Gazimestanu) polja crvenog (krvavog) božura koji svojom lepotom i ponosom podsećaju na čegarski bol. Sutradan paša naredi da se potera nastavi, ali samo do Deligrada. Saznavši za čegarsku tragediju Karađorđe odmah krenu ka Deligradu da se spasi što se spasti može. Poče organizovati odbranu. Međutim, Turci saznaše da su Rusi konačno prešli Dunav i iskrcali se u Bugarskoj. Zato odustaju od daljeg napredovanja. Pa tako Beogradski pašaluk još osta srpski.
Turske potere su susretale srpske seljake sa praznim zaprežnim kolima, ali ih po naređenju paše nisu dirali. Dolazili su da pokupe svoje izginule sinove, ali za dosta zlata koje je paša mnogo voleo. Saznavši da je u dosadašnjim borbama oko Niša i Čegra poginulo mnogo više Turaka negoli Srba, paša se razljuti.
Seti se Turske istorije iz 1402. godine. Poče gradnja Ćele-kule.
