Meti svoj put pokreće na niškim ulicama, prosjači i luta kako bi se izborio za život. U hraniteljsku porodicu odlazi kao četvorogodišnji dečak, dok sa dvanaest godina prelazi u Dom za decu bez roditeljskog staranja “Duško Radović”.
Kada je Meti Kamberi došao u Dom bio je učenik petog razreda. Bio je dosta drugačiji od svojih vršnjaka. Kao jedan dvanaestogodišnjak nije znao da čita i piše, ali upravo ta razlika motivisala ga je da nauči sve što je propustio i bude najbolji u onome što tek sledi.
Pa tako za sedam godina postaje odličan učenik srednje škole, planira da upiše Filozofski fakultet, a pred sobom ima svoj prvi roman “Grad bola”, gde je opisao svoj put odrstanja.
Meti govori da njegova majka nije imala sredstava za izdržavanje. Lutao je sa bratom po ulici, čak nekad i krao. Bio je jako problematičan. Kada je došao u Dom shvatio je da mora da menja svoj život na bolje.
Na tom polju pomogla mu je vaspitačica, koja ga je naučila da čita i piše, kao i ostalim životnim stvarima. Uz pomoć nje završava osnovnu, pa kasnije i srednju Školu mode i lepote sa odličnim uspehom, kao i vanrednu školu za modelara.
Svoj put želi da nastavi na Filozofskom fakultetu, na smeru Socijalna politika i socijalni rad. Želja mu je da postane socijalni radnik, jer upravo on zna kako je to biti neshvaćen, te bi i lakše pomagao ljudima.
U 15. godini osetio je potrebu da piše, ali često i mislio da dovoljno materijala. Sa 18 godina napušta dom, i kreće da radi na građevini. Pisao je noću, čak po 15 sati dnevno. Nije odustajao, tako i piše knjigu za osam meseci.
Roman je biografsko delo, tako je Meti želeo da natera čitaoce da osete kako je to kada nemate, kada se bol oseti na svojoj koži, kada se pati. Kako nas život iskušava. Kako nam šalje izazove i iskušenja kojima nismo dorasli ili nismo dovoljno svesni. Ali snaga je pod pritiskom, prava snaga snalazi se u velikim teškoćama i izazovima. To znači pomeranje sopstvenih granica, širenje vidika, to žnači i rast u svakom smislu.
“Voleo sam taj grad, ulice i sokake, voleli su i oni mene. Voleo sam ljude u tom gradu, ljude koji baš i nisu bili naklonjeni Ciganima. Ah, ti prokleti ljudi, voleo sam ih uprkos oštrom jeziku kojim su sekli moj stomak i svaki organ moga tela, no duši mi nisu mogli ništa – ostala je netaknuta i čista.”
I tako nastavlja svoj roman..
Meti je u kontaktu sa izdavačkom kućom “Nova Poetika” te mu za izdavanje knjige za 1.000 primeraka treba 1.320 evra. Svi dobri ljudi koji mogu da pomognu mogu se javiti na mejlu kamberimeti568@gmail.com
