Naissus.info i Narodno pozorište poklanjaju 3 x 2 ulaznice za predstavu “Brod za lutke” u subotu u 20h. Imena dobitnika biće objavljena u petak do 15h.
Dovoljno je da odete na naš FB stranu i u komentaru posta tagujete osobu sa kojom idete na predstavu.
Imena dobitnika biće objavljena na FB stranici Naissus.info do 15 časova.
DE/ILUZIONIZAM BAJKE
Tekst Brod za lutke stigao je na repertoar Narodnog pozorišta Niš 2023/24, sa već znatnim brojem inscenacija drugih teatara u Srbiji i svetu, nagradama osvojenim na različitim festivalima (od Sterijinog pozorja, BITEF-a i Jugoslovenskog pozorišnog festivala – „Bez prevoda“, do festivala u Banjaluci, Rijeci, Visbadenu itd.), mnogovrsnim kritičkim i naučnoteorijskim sagledavanjima i nepodeljenog mišljenja čitalaca i publike da se susreće sa vanrednim umetničkim delom.
De/iluzionistička, bajkovita stvarnost Broda za lutke, kao kakav mimezis sa greškom, iz izvanumetničke stvarnosti preuzima i raz/u/obličava pojedinca zaprepašćenog analogijom koju one između sebe uspostavljaju, do nerazlikovanja. Kako nas uče psihologija i sociologija, bajke na svesnom nivou pomažu da se u svest mladih ljudi usade društvene norme, dok na podsvesnom nivou one mogu pružiti uvid u atraktivan, stereotipan niz uloga, lokacija i vremenskog rasporeda jednog nestalnog životnog modela. Na ovaj način Brod za lutke postaje pokušaj saznavanja i uspostavljanja novih zakonodavnih i običajnosnih pravila i navika sistema kulture koji se konstituiše u društvu „ovde i sada“. Krećući se od svesnog ka nesvesnom, Milena Marković u svom najpoetičnijem i najličnijem dramskom tekstu, preuzimanjem motiva različitih bajki – Alise u zemlji čuda, Snežane i sedam patuljaka, Zlatokose, Palčice, Ivice i Marice, o/p/crtava put odrastanja, sazrevanja i propadanja svoje junakinje. Hronologijom autobiografije, biografije, žitija, uspostavlja generički i genealoški model žene, koja svoju tragičku krivicu nosi u svom arhetipskom kodu „prvobitnog greha“ želje za oslobađanjem i saznavanjem i za to biva kažnjena autističnim porodom. Inicijacija u svet odrastanja započinje kao Alisin ulazak u svet čuda bajke, u koji mlada Žena ulazi sa svim nataloženim iskustvom bezbrižnog detinjstva i ispričanih bajki, da bi u svakom sledećem koraku, simplifikovanim pogledom na svet „osobe koja živi u bajci“, različitim poetičkim i žanrovskim postupcima (od groteske, preko persiflaže, farse, do naturalizma, kritičkog realizma, sentimentalizma i tragikomičkog sinkretizma) travestirala svaku naturalistički ogoljenu životnu situaciju u svet bajke koji tom situacijom prepoznaje. Iz ovoga ona pravi listu glavnih uloga bajki, odakle se zatim izvlače životne uloge. Tako se ulična banda preobražava u patuljke Uču, Ljutka i Pospanka a ona u Snežanu, malograđanska porodica u porodicu Medveda a ona u Zlatokosu, raspusni i razbludni umetnik i karta za ulazak u svet umetnosti (u koji odlazi iz sveta malograđanštine, kojem svojim umetničkim habitusom ne pripada) u Žapca a ona u Palčicu, sve dok kao već priznata umetnica, utonula u porok alkohola i roditeljsku brigu, samu sebe ne prepozna i dekosntruiše u Vešticu, a decu koja joj dolaze kako kakvi hodočasnici svetilištu, u fascinaciji njome kao umetnicom, ne transformiše u likove Ivice i Marice. Njenom smrću završava se generacijski lanac i otvara se mogućnost novog. Međutim, poput njenog života i autizam njenog poroda opstaje kao simulacija realnosti.
Prelaskom iz lika u lik, te njihovim menjanjem dramaturških i socioloških mesta i tipova, dodatno se stvara svest o ambivalentnosti intertekstualnog prožimanja. U trouglu pozorišna stvarnost ↔ izvanumetnička stvarnost ↔ bajka, svaki od temena, u intimističkoj igri gluvih telefona, postaje meta-tema ostala dva. Otuda, nakon razigravanja sna i snoviđenja, ulazimo u svet odrastanja, prostor onoga što se kao opšte mesto definiše pojmom realnost, ili tačnije sanjane stvarnosti, koji ne krije da je išta drugo do prostor pozorišnog čina. Istovremeno se uzdiže na višu simboličku ravan i postaje „tavan sećanja“, prepun nepotrebnih drangulija u začudnom svetu intimnosti i igre. Brod za lutke, odatle, priziva u sećanje strukturu i pragmatiku kabarea: imaginarni svet libida, potisnutih želja, intime, samopotvrđivanja, razbibrige, eksplicitnog i implicitnog cinizma, satiričke ubojitosti, provokacije, muzike, u kojem se seksualnost uzdiže na nivo neophodnog, eruptivno verbalnog i telesnog, socijalno angažovanog i komunikativnog, intertekstualnog i autorefleksivnog, banalnog i uzvišenog. Gibajući se svakim svojim elementom kroz različite slojeve svesti, podsvesti i stvarnosti, kroz različite asocijacije, organizujući likove oko čitavog niza tematskih osa, tekst Brod za lutke opstaje kao agregat potencijalno neograničenih i uvek novih čitanja.
U pragmatičkom smislu, i Milena Marković postavlja pitanje o prirodi modernog života i o pretećem osećanju sumnje i gubitka. Ona stvara genealošku istoriju da bi istražila kako smo dospeli tamo gde smo i šta ćemo dalje. Podnaslov njenog prvog komada Paviljoni – „ili kuda idem, odakle dolazim i šta ima za večeru“ – bez ikakvog ustezanja može se primeniti i na sve njene ostale komade. Generički potkod u genealoškom modelu, ovako posmatrano, valja shvatiti kao modele situacije i ponašanja i izvan prvoznačne topike. Njegovo je društveno mesto, uslovno rečeno, ujedno i fiktivno: mesto najjače kristalizacije antagonističkih snaga, od kojih Milena Marković pozitivne vidi u malim ljudima bez aktivističkog nagona, ali s jakim moralnim imperativom. Odatle izvodi čitav niz pitanja, koja se mogu svesti pod jedno: mogu li ljudi i njihovo društvo preživeti na otrcanim, zastarelim idealima i vrednostima u koje više niko zaista ne veruje?
doc. mr Spasoje Ž. Milovanović, teatrolog
