Žiri za dodelu Nagrade „Stevan Sremac” razmotrio je 58 pristiglih proznih dela, i na završnoj sednici održanoj 28. novembra 2024. godine jednoglasno odlučio da nagradu podele Dragana V. Todoreskov za knjigu “U čekaonicama” i Ljubomir Živkov za knjigu “Farkaždin”.
Venac priča “U čekaonicama” Dragane V. Todoreskov može biti čitan i kao fragmentarni roman, ne samo zato što junakinje povezuje prostor sadašnjeg Novog Sada: ratovi i siromaštvo, krize vrednosti i socijalno raslojavanje tek su kulise koje snažnije naglašavaju ženske snove i strahove, iluzije i fiksacije, terapije i simptome. Podnaslov „istorija ženskih mentalnih poremećaja“ ne otkriva odmah u kojoj su meri junakinje proznog prvenca Dragane V. Todoreskov izmanipulisane, ne dopušta da naslutimo kako su se zatekle „u čekaonici” za neki bolji život, kako su neke od njih u svojim zanosima stigle do samoće, poraza i zabrane prilaska muškarcu svojih snova. Koliko ih god remetili nelojalni ljubavnici, nepouzdani prijatelji, posesivna porodica, brutalni poslodavci i neutaživa potreba za ljubavlju, one opstaju, grozničave ali ponosne. Kroz krize prilagođavanja i oseku optimizma probijaju se u pratnji svojih psihoterapeuta, kojima je dodeljena uloga dobronamernog i nemoćnog, ali nekompetentnog boga. Žiri posebno ističe stilsku, tematsku i jezičku izbalansiranost knjige U čekaonicama.
U autofikcijskoj knjizi zapisa i sećanja pod naslovom “Farkaždin” Ljubomir Živkov rekreira svet detinjstva i životne radosti nepomućene razočaranjima koja pristignu sa odrastanjem i zrelošću. Šeretski i ironično, sentimentalno i nostalgično, ali ne i sa ravnodušne distance, Ljubomir Živkov kao tematsko-motivski „naslednik” Sremčeve proze na duhovit način demontira misterije i svog rodnog mesta i banatskog mentaliteta. Detinjstvo i odrastanje su životno doba kada se suočimo sa stvarima i pojavama koji deluju čudesno i bezmalo nezamislivo; kasnije fantazija stvarnosti postepeno postane razumljiva i predvidljiva. Slika o svetu koju ima pripovedač tek suočen s prvim znanjima o životu može se meriti sa najvećim svetskim čudima. U zadivljenom i ushićenom dečjem pogledu se kao u Markesovoj prozi mešaju fenomeni prirode, iskustva i tehnologije: u tom svetu „novo vedro sijalo se lepše od srebra“, jedan sedmogodišnjak već je video „barem jednog rođaka u mrtvačkom kovčegu“, a najveći iskorak iz svakodnevice je odlazak u svatove. Farkaždin je knjiga napisana iskusnom rukom i vedrim duhom koji je kontrastno i katarzično postavljen naspram svih iskušenja i iskustava koje čine život.
