Na današnji dan 1996. godine u Nišu su započeli prvi masovni protesti protiv režima Slobodana Miloševića.
Dan kasnije protesti su se proširili i na ostatak Srbije.
Direktan povod bila je krađa glasova na lokalnim izborima održanim dan ranije.
Krenimo redom ali uz prisećanja važnijih aktera ovih sudbonosnih događaja:
Drugi krug lokalnih izbora 1996. godine održan je u nedelju, 17. novembra. Samo glasanje završilo se bez većih problema, a onda je, nakon zatvaranja birališta, započeto brojanje glasova.
Niška radio stanica “Belle Amie” uživo je objavljivala rezultate glasanja.
Novinari ove radio stanice išli su do biračkih mesta i čim je prebrojavanje završeno oni su preuzimali rezultate i slali u radio koji se nalazi u samom centru grada na stotinak metara od prostorija SPS-a.
Po tim rezultatima više od dve trećine odborničkih mesta u Skupšini Grada Niša pripalo je koaliciji “Zajedno” (SPO-DS-GSS) i narod je oko ponoći spontano počeo da se okuplja u centru grada i da proslavlja pobedu.
Ipak, rezultati koje je sutradan saopštila Izborna komisija bitno su se razlikovali od onoga što se prethodne večeri čulo na radiju.
Alarmantne vesti donosili su predstavnici koalicije Zajedno u izbornoj komisiji. Oni su donosili zapisnike gde je broj glasova bio naknadno menjan. Brojevi glasova kandidata SPS-a povećavani a koalicije “Zajedno” smanjivani. To je rađeno prostim precrtavanjem brojeva, pa je npr 322 postajalo 522 i obratno.
Zoran Živković,tadašnji kandidat za gradonačelnika koalicije Zajedno, priča da mu je krunski dokaz izborne krađe dostavio izvesni Božović koji je tada bio radnik gradske uprave, tačnije sekretar izvršnog odbora.
Prema njegovim rečima, originalni izborni materijal se nalazio pod policijskim obezbeđenjem u sali sa dva ulaza – donji i ulaz na balkon. Božović se popeo na balkon, užetom spustio u salu, uzeo zapisnike koje je potom fotokopirao u nekoliko primeraka, a zatim ih istim putem vratio na mesto. Imao je tri primerka zapisnika. Jedan je dao Živkoviću, drugi sačuvao za sebe, dok je treći, iz nekog razloga, dat na čuvanje monasima u manastiru kod Pirota. Ne, ovo nije početak nekog trilera, već se stvarno dogodilo.”Koalicija Zajedno je sledećeg dana organizovala izložbu falskifikovanih zapisnika.
Popodne 18. novembra, gradska izborna komisija se još nije oglašavala, a Nišlije nisu mogle ni na jednom mediju da saznaju šta se dešavalo u gradskoj skupštini gde se nalazilo sedište izborne komisije.
Oko hiljadu članova i simpatizera koalicije Zajedno okupilo se ispred skupštine kada je opozicija otkrila građanima na koji način je izvršena izborna krađa. Napetost počinje da raste.
I pored ogromnog bunta demonstranata, ni te večerni, a ni kasnije, nije bilo ozbiljnih incidenata u Nišu. Jednom je policajac pogođen nekakvim gvozdenim šrafom sa obližnjeg gradilišta, ali nije utvrđeno da li je meta bio on ili Živković, koji je u tom trenutku prolazio. I jednom je neko , navodno, traktorom uleteo u pekaru Bata Bane i demolirao je jer je bila u vlasništvu SPS funkcionera.
Koalicija Zajedno je pozivala ljude telefonima, koristeći se i “drevnom tehnikom” prenosa informacija od usta do usta. U upotrebi su bili i tzv. Lajavci, automobili sa zvučnicima koji bi gradom obaveštavali ljude.
Iako je opozicija bila solidno kadrovski organizovana, studenti niškog Univerziteta istovremeno započinju odvojene proteste.
Studenti su već u nekoliko navrata punili niške ulice, ali kako priča Boban Arsenijević, tada učesnik, a danas profesor na departmanu za srbistiku Filozofskog fakulteta u Nišu, većini se nije dopalo što su ranije proteste predvodile njihove kolege sa političkim ambicijama.
” I tako su 1996. godine (studenti) sami uzeli stvari u svoje ruke i krenuli u tu priču. Mislim da je specifičnost ovih protesta to što su ih inicirali i vodili najbolji studenti među njima”.
I kako u gradu postoje dve struje okupljene oko istog cilja, protesti vremenom postaju sve masovniji i kreativniji. Na primer, akcija sprovođenja izborne komisije na sud: jedanaest studenata – koliko je bilo članova izborne komisije – odeveno u zatvorsku odeću, prolazilo je kroz špalir demonstranata dok su ih pratile kolege u policijskim uniformama, sve do suda.
” Stvarno je postojala podrška koja je sa neke strane davala legitimitet protestima i sa druge strane ulivala hrabrost studentima da istraju u svojim namerama” – priča Katarina Lazerević Brdar, profesorka sociologije niške gimnazije “Bora Stanković.
Iako su učesnike zanimale političke ideje, studentski protesti bili su pravi socijalni filter za okupljene mlade.
Vladimir Đorđević, još jedan učesnik studentskih protesta koji danas radi kao menadžer sadržaja u niškom Media & Reform Centru, ih smatra svojevrsnim društvenim mrežama u stvarnosti, u doba začetaka interneta i mobilne telefonije u Srbiji.
“Interesovale su nas ribe koje bi se pojavljivale, razmenjivali smo kasete, ploče, knjige. Upoznao sam tone ljudi koje ne bih upoznao ovako. I u tome vidim neku vrednost tih protesta, ali pričam iz pozicije jednog klinca” kaže on.
Obaveštenja o protestima izlazila su u listovima Borba i Srpska reč, ali Arsenijević kaže da su imali dosta vremena da informišu ljude.
” Bili smo u štrajku, imali smo ceo dan da se organizujemo. Na svakom fakultetu je bila po jedna kancelarija studentskog saveza, koja je pretvorena u kancelariju za organizovanje protesta gde bi se pravio plan za sutra, delila zaduženja, obaveze. A na ulazu u Banovinu, nakon gostovanja neke viđenije ličnosti, jedan od nas bi čitao vesti i programe za sledeće dane”.
Kao upravnik katedre za sociologiju na Filozofskom fakultetu, Božilović je naredio prekid nastave, što je dalo vetar u leđa mnogim studentima da se oslobode straha.
On misli da je nedostatak tehnologije bila prednost, a ne mana, jer je komunikacija licem u lice održavala prisnost među okupljenima.
I danas studentima priča da bi rado krenuo sa njima i stao na čelo, tražeći bolje uslove života, ali da ljudi moraju da preduzmu inicijativu, a da ne traže promene od drugog.
“Vlast se danas boji mase. Na pedeset ljudi oni ne trepnu, ali kad izdađe deset-dvadeset hiljada, njima krenu da se tresu gaće”.
Jedan od najupečatljivijih događaja je svakako bilo pešačenje do Beograda na razgovor sa Miloševićem.
“To je doprinelo afirmaciji protesta, ljudi su videli i počeli da doživljavaju proteste kao legitimnu političku snagu u društvu” – smatra profesor Arsenijević.
Ostatak Srbije imao je imao iskrivljenu sliku o događajima iz Niša jer je državna televizija izveštavala o “šačici” nezadovoljnih ljudi.
” Oni su nam najviše pomogli tim laganjem, jer su Nišlije to primećivale. Ljudi dođu na miting i znaju da je bilo nekoliko hiljada ljudi, a onda na televiziji vide samo kadrove snimljene nekoliko sati pred početak protesta. Što je bila veća haranga protiv nas, to je bio veći odziv demonstranata “– priseća se Zoran Živković.
I, posle skoro tri meseca, došao je kraj. Kao što tri godine kasnije nije došao taj danas mnogima neprežaljeni šesti oktobar, i tada je euforiju oko priznavanja izborne volje ubrzo smenila poluapatija, razočarenje postupcima opozicije. Mnogi su danas pitaju da li je sve to vredelo?
“Rezultati nisu postignuti, gledano dugoročno, da li zato što smo mi bili politički nevini pa smo verovali da će ostaviti neke bolje, pozitivnije posledice i doći do neke vidljivije, opipljivije demokratizacije društva, ne samo formalno, već i stvarno. Ali u tom momentu na tom mestu, to je bila prava stvar “– smatra Katarina Lazarević Brdar, profesorka sociologije niške gimnazije “Bora Stanković”.
Sve je završeno usvanjem “Lex specialis” zakona kojim je Slobodan Milošević priznao poraz.
Skupština Grada Niša u kojoj je “Zajedno” imala većinu sastala se 27. januara 1997. godine.
Za predsednika Skupštine izabran je Zoran Živković (DS), a za predsednika gradske Vlade Branislav Jovanović, koji je tada bio član SPO.
Protesti u Srbiji trajali su čitavih 118 dana, u zimskim uslovima, neretko i na minus 10 i to sve, iz današnje perspektive izgleda kao da se više nikada neće ponoviti. Ili hoće..?
