Badnji dan je danas svim hrišćanima koji slave po gregorijanskom kalendaru.
Božić je hrišćanski praznik koji slavi rođenje Isusa Hrista, a naziv „Božić“ potiče od deminutiva reči „Bog“, što znači „mali Bog“, označavajući Isusovo rođenje. Ovaj praznik ima značajnu simboliku i prepoznaje se kako u katoličkoj, tako i u pravoslavnoj tradiciji, mada se datumi proslave razlikuju zbog korišćenja različitih kalendara.
Zapadni hrišćani, koji koriste gregorijanski kalendar, slave Božić 25. decembra, dok pravoslavne crkve koje se drže julijanskog kalendara to čine 7. januara. Neke pravoslavne crkve, kao što su Vaseljenska patrijaršija, Crkva u Poljskoj, Rumuniji i Grčkoj, slavile su Božić 25. decembra po gregorijanskom kalendaru, dok su mnoge druge zadržale tradicionalni datum.
Na primer, Ruska, Ukrajinska i Srpska crkva proslavljaju Božić 7. januara prema starom kalendaru.
Imajući u vidu različite kulture, vere, geografske širine i vremenske prilike na teritorijama na kojima se obeležava ovaj Božić, u našim krajevima popularno nazvan katolički, razumljivo je zašto postoje i velike razlike u načinu njegovog obeležavanja. Naša mala anketa među onima koji Božić proslavljaju 25. decembra na području ovdašnjeg regiona pokazuje da i u njegovim granicama ima sijaset običaja karakterističnih samo za određeni kraj.
„Na Badnjak (Badnje veče) okiti se bor. Danas ga neki okite i pre, početkom adventa, jer imaju veštačke borove, oni ’živi’ nisu dugoga veka pa se kite na Badnji dan i raskite se 5. januara“, kaže Mirna Bašić iz Samobora. „U Bosni se u kuće komšija i rodbine donosi po jedna grana na poklon i to zovu badnjak. Kod nas, u okolini Zagreba, to nije bio običaj. Isto tako u Bosni se na Badnjak peče prase, a u nekim delovima Hrvatske guska ili kokoška. Prase (guska) se jede u ponoć, nakon što se dođe s mise (polnoćke), a preko Badnjeg dana su neki postili i nisu jeli ništa, dok su drugi jeli ribu.”
Nikada na Božić nismo smeli nešto raditi (pranje veša, čišćenje…) pa se veliko generalno čišćenje obavi pre Badnjeg dana i na taj dan.
„Na Božić se opet ide na misu i nakon toga u čestitanje, ali samo najbližoj rodbini (barem je tako bilo kod nas). I nikada na Božić nismo smeli nešto raditi (pranje veša, čišćenje…) pa se veliko generalno čišćenje obavi pre Badnjeg dana i na taj dan. Svekrva i svekar su iz Bosne, pa su mi u ovih 13 godina braka preneli mnogo običaja i tako sam mogla upoređivati njihove s običajima u mojoj devojačkoj kući u okolini Zagreba, Prigorja i Zagorja.“
Ana-Marija Barić iz starog turističkog naselja Pirovac blizu Šibenika izdvojila je nekoliko karakterističnih običaja vezanih za obeležavanje Božića u njenoj porodici:
„Vreme slavljenja Božića počinje adventom ili došašćem, koje počinje četvrte nedelje pre Božića. Najpoznatiji simbol adventa je adventski venčić. Njega čine dva temeljna simbola: krug ili prsten od zimzelenog granja i četiri sveće. Zimzeleno granje upućuje na život koji ne prestaje, na večni život.”
„Običaj je da se svake nedelje pale adventske sveće; prva sveća, ili postilica, simbolizuje nadu i iščekivanje, druga, ili pomirilica, znak je mira, treća slavi radost i veselje, a poslednja sveća simbolizuje ljubav. Sveće se u našoj porodici pale pre početka nedeljnog ručka, a gasi ih najmlađi član komadom hleba umočenim u vino.”
Najpoznatiji simbol adventa je adventski venčić. Njega čine dva temeljna simbola: krug ili prsten od zimzelenog granja i četiri sveće. Zimzeleno granje upućuje na život koji ne prestaje, na večni život.
Ana-Marija objašnjava da je 4. decembra spomen-dan Svete Barbare, svetice iz 3.veka, jedne od glasnica u došašću koja nagoveštava Božić. Niz pučkih običaja vezan je za Svetu Barbaru, pa se tako danas u nekim krajevima seje božićna pšenica kao simbol plodnosti zemlje. A 6. decembra slavi se Sveti Nikola, zaštitnik dece i pomoraca. Deca ga najčešće povezuju s darovima koje dobra deca pronalaze u svojim čizmicama, dok Krampus donosi šibe za nevaljalu decu.
Božićni pokloni u cipelama – foto: Ana-Marija BarićBožićni pokloni u cipelama – foto: Ana-Marija Barić
„U Dalmaciji poklone češće nosi Sveta Lucija, Luca”, kaže Ana-Marija Barić. „Deca pripremaju čarapu; ko je bio dobar dobije narandžu, orahe ili slične darove, a ko nije bio, dobije pepeo. Ko nije zasejao božićnu pšenicu na Svetu Barbaru, čini to u poslednjem trenutku, 13. decembra. Na blagdan Svete Luce seje se pšenica u tanjire ili zdelice kao simbol obnove života i plodnosti.”
„Do Božića pšenica naraste i zazeleni se, te ukrašava božićni sto, a tokom božićnog vremena stoji ispod bora, uz jaslice ili u uglu sobe. Običaj je takođe da se od Lucije do Božića prate vremenske prilike, jer prema pučkom predanju, sledeće godine u pojedinom mesecu biće takvo vreme kakvo je na odgovarajući dan od Svete Lucije do Božića.”
Na Badnjak ili Badnje veče, 24.decembra, kiti se božićna jelka u krugu porodice. Ispod jelke se nameštaju jaslice, kao prikaz rođenja Isusa Hrista.
„Badnjak je dan posta”, ističe Ana-Marija. „Jedu se riblja jela. U Dalmaciji je to najčešće bakalar, sušena riba severnih mora koja je nekad bila hrana siromaha, a danas se ubraja u delikatese. Bakalar se moči tri dana, svaki dan se voda menja, a i ostali sastojci su vrlo jednostavni – maslinovo ulje, peršun, beli luk i krompir. Ko nije ljubitelj bakalara, priprema drugu ribu ili glavonošce (lignje, sipe, hobotnice).”, piše Agromedia.
U različitim delovima Hrvatske i Balkana, običaji se prilagođavaju lokalnim tradicijama i geografskoj specifičnosti, ali je zajedničko da proslava Božića uključuje post, porodicu, poklone i posebna jela koja obeležavaju mir i zajedništvo.
Izvor: Danas
