Osećanje usamljenosti je složena emocija koju možemo definisati kao stanje unutrašnjeg nespokoja, napetosti, nezadovoljstva koja nastaje kada se oseti nesklad i jaz između želje i potrebe za društvenim kontaktom i stvarnih mogućnosti socijalnog povezivanja a koja ne zadovoljavaju naša očekivanja.
To je subjektivna, kvalitativna samopercepcija nepodudarnosti između preferiranog i stvarnog nivoa društveno kontakta, praćena doživljajem emocionalnog stresa koji osećamo kada naše inherentne potrebe za intimnošću i druženjem nisu zadovoljene. Usamljenost je čežnja za nekim ili nečim što je u realnosti nedostupno.
U svetu u kome živimo usamljenost postaje široko rasprostranjena pojava, toliko da prema nekim istraživanjima poprima razmere epidemije. Virus korone, pandemija covida 19 i prateće stanje socijalne izolacije značajno su pogoršali stanje usamljenosti mada to je bio problem javnog zdravlja i pre izbijanja pandemije. Naglasak današnjice je sve više na razvoju i negovanju individualizma i samodovoljnosti mada ljudi su u svojoj suštini bića veze. Mi nismo izolovana ostrva, barem tako ne dolazimo na ovaj svet, već smo evolucijski programirani da se povezujemo, pripadamo, tražimo blizinu drugih ljudi gradeći na taj način osećanje sigurnosti. Kroz istoriju, ljudska rasa je opstala zahvaljujući udruživanju i povezivanju.
Usamljenost se vezuje pre svega za kvalitet veza i socijalnih relacija koje ostvarujemo a ne samo za njihov broj. Mnogo je ljudi koji se osećaju usamljeno u krugu porodice, sa svojom decom, u braku sa bračnim partnerom, na poslu među kolegama, na kafi sa prijateljima, u školi sa vršnjacima. Kontakt može postojati ali ako je praćen doživljajem neželjene izolovanosti, nedostatka povezanosti, bliskosti, shvaćenosti, razumevanja nesumnjivo će dovesti do osećanja usamljenosti. Nedostatak autentičnosti u odnosima čini da se osećamo usamljeno. Doživljaj usamljenosti zavisi i od drugih faktora a ne samo društvene otuđenosti kao što su karakteristike pojedinca i karakteristike njegovog okruženja, uključujući crte ličnosti, lična očekivanj u odnosima, potrebu za kontaktom, kulturne norme, fizičko i mentalno zdravlje.
Koja je razlika između usamljenosti i samoće?
Usamljenost je prinuda dok je samoća stvar izbora. U samoći ljudi sami biraju da budu sami satima ili danima i da se pri tom uopšte ne osećaju usamljeno. Samoća za njih predstavlja način da kvalitetno i produktivno provedu vreme sa sobom, sa svojim mislima i osećanjima, da se konektuju sa svojim unutrašnjim svetom. Vreme koje provode sami sa sobom pomaže im u jačanju osećanja autonomije, samootkrivanju, oslobađanju stvaralačkih potencijala.
Koji su simptomi usamljenosti?
Perzistentna osećanja praznine, nelagodnosti, otuđenosti i nepovezanosti sa svetom i drugim ljudima. Ovo osećanja mogu da postoje i kada postojeće veze doživljavamo kao manje kvalitetne, smislene i svrhovite. Socijalni angažman ostaje na površnom nivou. Javlja se doživljaj odbačenosti, izostavljenosti, nedostatak bliskosti bez osećaja povezanosti na način koji nas ispunjava. Čežnja za kontaktom je izražena ali postoji i osećaj da smo pogrešno shvaćeni od strane drugih što dalje vodi posledičnoj pojavi nesigurnosti, nezadovoljstva, uznemirenosti, tuge, sumnje u sebe i sopstvene vrednosti. Često se osećamo manje nego dovoljno, kao da ne pripadamo nigde. Brže i češće primećujemo znake potencijalnog odbacivanja na koje postajemo vrlo senzitivni. Kada pokušamo da se povežemo sa nekim imamo utisak da to nije uzvraćeno što iscrpljuje.
Šta ako smo usamljeni a to ne prepoznajemo?
Neretko se može desiti da osećanje usamljenosti ne prepoznamo kao takvo, negiramo da smo usamljeni ili koristimo različite odbrambene manevre kako bismo izbegli kontakt sa ovim osećanjem. Kada krijemo i od sebe i od drugih kako se osećamo mi to osećanje potiskujemo u nesvesno ali ga se ne oslobađamo. Bolna usamljenost, otcepljena od naše svesti ipak pronalazi zaobilazani put da se manifestuje kroz naše ponašanje. Neki od vidova takvog ponašanja su kompulsivna kupovina i gomilanje materijalnih stvari, kompulsivna putovanja, emocionalna glad i kompulsivna prejedanja, zloupotreba alkohola i psihoaktivnih supstanci, neprekidna zaokupljenost obavezama, radoholizam, preterana okrenutost karijeri, forsirana i isprazna druženja, promiskuitetno ponašanje i često menjanje partnera, stalno prisustvo na društvenim mrežama i plasiranje sadržaja tzv. ispunjenog, kvalitetnog i savršenog života, zaokupljenost virtuelnim svetom, zavisnost od interneta i igrica.
Kako usamljenost utiče na zdravlje?
Usamljenost predstavlja ozbiljnu pretnju čovekovoj dobrobiti i faktor je rizika po njegovo mentalno i fizičko zdravlje. Pogađa i stare i mlade, bez obzira na pol, obrazovanje, socijalni i ekonomski status. Kratkotrajna usamljenost ne mora biti toliko strašna ali hronična, koja se odlikuje konstantnim osećanjem da smo sami, odvojeni od drugih bez mogućnosti povezivanja na dubljem psihološkom nivou, može biti praćena mnogim fiziološkim i psihološkim negativnim posledicama. Kod usamljenih ljudi zabeležen je veći rizik od srčanih oboljenja, artritisa, dijabetesa tipa 2, Alchajmerove bolesti. Takođe kod njih je zabeležen i veći nivo hormona stresa kortizola a što vremenom utiče na slabljenje imuniteta i rpovećanja sklonosti tela da razvije upalne procese. Hronična usamljenost dovodi i do slabljenja kognitivnih veština, koncentracije, sposobnosti donošenja odluka, rešavanja problema, smetnji spavanja, pojave negativnih uverenja o sebi, smanjenje kvaliteta svakodnevnog življenja kao i produktivnosti na poslu ili školi, osećanja neadekvatnosti, samoprezira, niskog samopouzdanja, razvoju anskioznih i fobičnih stanja, depresije, zloupotrebe supstanci itd.
Kako se izboriti sa usamljenošću?
Prvi korak je da priznamo kako se osećamo, da ne izbegavamo i negiramo osećanja koja imamo. Iako nije prijatno, ovo osećanje je signal da neka naša potreba nije zadovoljena i da je potrebno preduzeti određenu akciju da bismo je ostvarili. Iako može delovati teško potrebno je odvojiti vreme za negovanje postojećih odnosa i biti proaktivan u vezi s tim. Takođe izdvajanje vremena za aktivnosti koje nam prijaju, koje volimo, kao što je bavljenje hobijima može delovati relaksirajuće. Izlazak napolje, priključivanje raznim grupama podrške, pohađanje određenih kurseva, radionica, fizička aktivnost koja uključuje i druge ljude mogu pozitivno da utiču na raspoloženje. Ukoliko osećanje usamljenosti ne prolazi i traje duže od dve nedelje do čak dva meseca potrebno je potražiti stručnu pomoć psihologa, psihoterapeuta. Osećanje usamljenosti nije ograničeno samo na doživljaj društvene diskonekcije, neshvaćenosti od strane drugih već je često povezana i sa duboko ukorenjenim negativnim uverenjima o sebi koja na kraju mogu dovesti do drugih emocionalnih problema. Psihoterapija može pomoći u preuzimanju odgovornosti za vlastita osećanja, unutrašnjem osnaživanju i kreiranju kvalitetnijeg i smislenijeg života. Usamljenost će nestati ako joj i sami pomognemo u tome.
Jelena Krstić; psiholog, psihoterapeut
Poliklinika Anima plus
Bulevar Nemanjića 85a,
Tržni centar zona 2, lokal br. 69
18000 Niš
animaplusnis@gmail.com
www.animaplus.rs
Pratite nas na Facebooku
