“Očev poznanik, čika Raca, Ratomir Blagojević, jedini je uspeo da se svojim promišljenim begom spasi streljanja od strane Nemaca, na Bubnju”… Još jednu priču, ovoga puta mučnu i tešku, ali uzbudljivu, na ivici koja razdvaja život od smrti, donosi za Naissus info Nišlija Veljko Nikolić. Zaljubljenik u svoj grad, njegov hroničar i čuvar uspomena…
Setih se priče iz vremena kada mi je bio živ otac i kada je jedan od njegovih prijatelja (Ratomir, Raca Blagojević) svratio do nas, a otac me pitao: “A znaš li da je čika Raca uspeo da pobegne iz kamiona, kada su ga Nemci bukvalno vozili na Bubanj na streljanje?”
Nisam znao i ostao sam zapanjen…
Ovde moram da nešto da pojasnim… Kada sam se setio ove priče, setih se da je sin aktera (čika Race), sticajem okolnosti moj kolega sa fakulteta i to generacija. Naravno da sam pomislio da je osnovni red da mu se javim, da pitam za dozvolu, iskreno i pomoć oko pisanja, da priču objavim. I nekako, kako umem, nađoh ga.
Čuli se Vojkan i ja, ispričasmo se onako kako to naša generacija ume i ja mu izložih svoju nameru. Složio se.
I, evo te priče:
Pa kako to, čika Raco, upitah vođen jezivom radoznalošću?
Ispričaj mu Raco, nadoveza se moj otac…
I poče priču čika Raca:
Pa, nekako stiže i mene…
Tada smo živeli preko Nišave u Durlanu. Još su tamo bile njive i kukuruz. Otac je bio majstor za šporete, one starinske – crne, pravio ih je po narudžbi. Ja, onako mlad pomagao sam mu. Kada je rat počeo, sve se uskomešalo. Mi smo sa komšijama bili dobri, ali je bilo ljudi svakakvih pa i folksdojčera. Jednom upita jedan od takvih mog oca: Šta se onaj tvoj mota po kukuruzima, da se ne viđa sa “onima”? Iskreno, otac me i jeste viđao “tamo”, ali bi odgovaraoi: Taman posla, pa ja bih mu sam pokazao svoje. Međutim, ko će ga znati kako, ali i mene uhapsiše i nađoh se u logoru.
Kada sam se našao u toj sobi u logoru, proradio mi je onaj instikt samoodržanja.
Nisam imao pojma šta će se dogoditi, osim da pomoći nema – niotkud! Nešto smo načuli i pre logora i razmenjivali priče, ali niko nije mogao da predvidi šta će biti sa nama. Uglavnom, niko nije očekivao ništa dobro..
Pored nedostatka hrane, veći problem je bio taj što nismo dobijali dovoljno vode.
Moja majka je nekako uspevala da mi povremeno, preko nekog čoveka koji je vozio kamion, doturi poneku flašu sa vodom. Od proleća, kada sam bio uhapšen, do jeseni ja sam spao na četrdesetak kilograma.
A u sobi – pakao… Uglavnom beznađe i povremeno lelek.
Trudio sam se svojski makar da očuvam razum i prisebnost a i razmišljao sam – grčevito. Treba da barem budem spreman, ako se ukaže prilika. Tada su se na cipelama nosili blokeji, metalne pločice koje su “produžavale vek” đonu – cipeli. Cipeli, ali će ispasti i meni…
Pažljivo sam skinuo blokej i polako i tiho ga oštrio o betonski pod…
Iz soba smo često čuli kamione kako dolaze i odlaze, pa mi je palo napamet da tako ljude voze, ko zna gde… Neka ja imam “nešto” – pa ko će ga znati.
I jednoga dana, bio je to 8. septembar 1942. (imao sam tada 22 godine) Nemci otvoriše vrata i izdvojiše nas 25 ljudi i smestiše nas u kamion…
A već se znalo gde. Ili na železničku stanicu pa u Nemačku, ili ko zna gde…u neki drugi logor ili na Bubanj… Ako na Bubanj, onda se zna. Neke je već hvatala panika a neki su ćutali, šokirani, neki se molili i krstili. Ulazili smo, penjali sa u kamion, seo sam i ja a iza leđa mi cirada, ona od impregniranog platna – za kamion. Još dok smo se smeštali, polako sam izvadio blokej i držao ga u rukama. Sva sreća, pa nas nisu jako vezivali. Ko je mogao da pretpostavi da će neko…
I pođe kamion, unutra mrak, ali smo skoro svi pretpostavljali da ide negde, gde…
Provlačio se kroz niške ulice, a ja sam po pravcu kretanja i skretanja, pretpostavljao na koju stranu ide, a onda sam osetio da prelazi preko šina. Znači, šine one kod stare kasarne prema Bubnju. Još ako krene uzbrdo… I počeo je kamion zaista da se penje uz put. Ispred i iza kamiona, natovarenog nama zatvorenicima, išlo je po jedno otvoreno vozilo sa vojnicima koji se držali mašinke “na gotovs”. Na moju sreću u kamionu nije bilo vojnika. Ništa se nije videlo, ali se po radu motora osećalo da kamion vozi sporije.
Čekao sam momenat da kamion još više uspori, a iza leđa sam nameštao blokej, da ga čvrsto držim i ako mogu makar zasečem ciradu…
Do mene je sedeo i već se pomirio sa sudbinom, jedan student medicine iz Leskovca. Video je da nešto pokušavam, pitao je može li on, a ja sam mu rekao: Može, ali ako uspem da iskočim iz kamiona, skači i ti, što brže i pravo za mnom, jer ja poznajem ovaj kraj. Ti me samo prati. Znao sam da samo brzo bekstvo ima šanse. Probušio sam rupu i veći prorez napravio.
Kada je kamion baš dobro usporio, a skrenuo iza krivine, vozilo sa vojnicima iza ga je za trenutak izgubilo iz vida, a ja sam to iskoristio i iskočio…
Za mnom je skočio i mladić, ali umesto da me prati i trči nizbrdo, prema gradu, pojurio je, u panici uzbrdo, ka Bubnju. Već je počela pucnjava, rafali za nama i mogu da pretpostavim da su mladića ili uhvatili, ili ubili. Zaista ne znam. Trčao sam do prvih kuća i dalje dok nisam našao kuću našeg poznanika, krojača. Čovek me je sakrio u podrum gde sam proveo neko vreme. Kasnije su me drugari prebacili u selo Paligrace gde sam imao rodbinu. Skrivali su me, dok otac nije pripremio mesto, gde bi nastavio skrivanje. Za sve to vreme, moja majka je redovno je išla na groblje. Nešto načula da je bilo bežanja i da je pucano za nekim. Majka je majka, i naravno da joj se probudila nada da sam možda to bio ja i da sam živ. I tako i bi. Neko od rodbine joj je dojavio i ona je u duši doživljavala ono što samo majka može. Ali nikako, baš nikako nije smela da to pokaže. Ni ona ni otac.
Eto tako… Izgleda jednostavno, ali ja o tome ne volim ni da pričam, jer uvek i nanovo sve preživljavam…
Ostao sam zatečen. Toliko da o mnogim detaljima nisam ni pitao… Nisam ni ja niti njegov sin Vojkan. I koliko god nam bilo žao što nismo pitali, zašto se našao tamo, ko ga je “otkucao”, toliko nam je bilo važnije to što je Vojkanov otac ostao živ.
Živ, pa se pridružio otporu, a posle rata radio na više značajnih mesta u Nišu, osnovao porodicu, dobio dva sina, od jednog ćerke su arhitekte a drugog, ćerka je ekonomista, sin elektro inženjer, i tako…
U međuvremenu, Vojkan je našao jedne od novina koje su objavile ovu priču, ali sam je, uz veliki respekt onome ko je pisao, a to je bio profesionalac, pročitao namerno posle pisanja, čisto da ne bi uticala na moje pisanje. I, ima razlike u nekim detaljima, na primer dilema, ali ne toliko bitna, da li je čika Raca zbilja iskoristio blokej ili kako se ponegde navodilo, deo “preljke” kaiša. Ali ovo za kaiš, nekako nema logike, jer je uhapšenima odmah oduziman kaiš. Opet, nije toliko bitno, zaključismo i Vojkan i ja.
Bitna je suština, jedno vreme – nevreme, logor, mučenja, smrt ali i ona ljudska nada, koja mora da bude uvek prisutna kod čoveka. Inače, od života nema ništa…
Možda je ova priča već objavljivana negde. Mislim da nije bitno. Treba da se ponovi, zaslužuje. Siguran sam da je mnogi, naročito mlađi, ne znaju. Da posluži i kao priča, informacija ali i nauk.
Što reče neko – Život je čudo! Jeste, ali se često za njega treba podobro izboriti, “preteći sudbinu”…
Autor priče o čika Raci – Veljko Nikolić
