Imao je dušu, stizao svuda a za loš put nije znao. Priča jednog Nišlije o omiljenom jugoslovenskom automobilu

Foto - Veljko Nikolić

Ima auta koji se naprave „onako“ – skromno, da tek zadovolje ljudske (narodne) potrebe za autom. I naravno, ne može se istovremeno stići i do kvaliteta i do „pristupačnosti“, ali nekada tržište (da, to su ljudi, koji koriste takva prevozna sredstva) ume jako da iznenadi, pa taj auto (obično dobije naziv „narodski“) postane miljenik vozača, pa i nacija.. Tako je sa nemačkim „folksfagenom – bubom“, ali kod nas neprikosnoven je „Fića“… Ovako, priču o malom jugoslovenskom putničkom automobilu koji se proizvodio u Zavodu “Crvena Zastava” u Kragujevcu, a po licenci italijanskog “Fijata”, počinje Nišlija Veljko Nikolić…

Tamo nekih šezdesetih, sedamdesetih, san mladih (a Bogami i starijih) bio je da se dokopaju svog auta… A pojam “svoj auto” u fizičkom i u društveno – statusnom značenju, svodio se u to vreme baš na “Fiću”, porodično vozilo koje je proizvodila kragujevačka “Zastava”. Imati Fiću, provozati se njime, to je bio osećaj, koje današnje generacije teško da bi doživele na način na koji smo mi, sada matori, to doživljavali…

A da se lako dolazilo do Fiće…pa baš i nije.

Ni po ceni (iako je trebalo da bude lako dostupan širokim masama, ali, koliko se sećam, ni ona nije bila mala), a ni po redu isporuke – odnosno dolaska Fiće iz fabrike u porodicu. A onda bi nastalo slavlje, a Fića, od toga dana, postajao je uvaženi deo porodice, bukvalno. U tim društenim okolnostima postao bi, možda od onih skromnijih, ali ipak svojevrsni statusni simbol.

Taj nije znao za loš put…

Bio je to mali automobil, kažu neudoban, ali ko je na to (pogotovo mladji iz tog perioda) obraćao pažnju. Bilo je bitno stati unutra, koliko god se njih smestilo, a ono “za četiri osobe” – je retko kad važilo. I teraj! A motor kao u “cekeru”, otvoriš poklopac na zadnjoj strani auta i sve je tu. I nije se lako predavao taj naš omiljeni auto. A naši, ljudi ko ljudi… terali ga i gde treba i gde ne treba. Jednostavno Fića nije znao za loš put. Mučili ga, jadnog, na sve moguće i nemoguće načine, pod geslom – Ma gde moj Fića prođe, tu ne može ni.. .. Pa još i “gepek” za krov. A na njemu, počesto, cela pijaca, naročito po povratku iz “mesta porekla”, da o opremi za letovanje i ne pričam. Ali i kada zastane, dovoljno je ono malo alata što “ide uz”, dok vozač ne bi ni tražio da neko od putnika izađe iz auta, uz ono: Sad’ ću ja… Otkazala svećica? Malo šmirgle i duvanje, čekić, i eto ga, radi ko nov. Puk’o kaiš pumpe za vodu, nema veze, tu je ženska najlon čarapa. Proključao? Će se o’ladi, pusti ga malo. Curi hladnjak? Meti mu malo alevu. Puklo crevo? Namotaj plastičnu kesu, će izdrži. I tako, million dosetki.

Fića iz naše priče, rođen je daleke 1970. godine…

E, ovaj Fića, o kome počeh da pričam, “rođen” je 1970. godine. Kupio ga je moj drug, čuveni Zoki – Kroki (stariji ga pamte, jer je bio klavijaturista u niškim “Rubinsima”, kasnije zubotehničar), zajedno sa ocem. Kupio, vozio se i on i otac i porodica. I prešao dobru kilometražu. A onda ga prodao svome drugaru i komšiji Makiju – Pinkiju (bubnjaru), koji je nastavio sa vožnjom…

I tako, ide volan iz ruke u ruku…

Gde su sve išli? Ne sećaju se sad ni njegovi, Makijevi (on više nije sa nama). Ali sigurno “naše” more, Grčka, Bugarska, možda čak i Italija.. Uostalom, što ne bi? Pa “Fiće” smo viđali širom sveta. Otom, taj Fića dospe u ruke moga drugara i kuma Ljube. A Ljuba tek položio vozački (malte ne, prekjuče) a ići na svirku (svirao je bubnjeve u niškim sastavima, pa i “Lutajućim srcima”) bez Fiće i sa Fićom, nije isto. Još on, tada momak. I krene ti on sam, još nevešt, i eto ga javlja se -ne tako daleko od Niša. Isprečio se neki direk, pala kiša klizavo, ja drž’ ono, ovo… I završi se put, ali Fića ko Fića, popravi ga Ljuba, pa nastavi. I dugo ga je i on vozio. Kada je već mislio da uzme noviji, javi se brat onog prvog drugara, Šveja, te “porodični” auto vrati u porodicu, odakle je i ponikao…

I eno Fiće i dan danas u sasvim ispravnom stanju. Stoji gordo, prkosno (ma ne prkosi nikome, osim vremenu) ispred sesrvisa za pranje, mog drugara Šveje.

Kada prođem tom ulicom, ne gledam u tog Fiću samo iz čiste radoznalosti, pa i divljenja. Gledam u moju mladost, prošlost koju sam baš sa njime, ali i sa pomenutim drugarima proveo, kojih, nažalost, više nema… a neka toplina mi oko srca.

Jer taj Fića je više od auta. On je nostalgična uspomena na jedno vreme, drage ljude, pa i deo istorije..

I ne, nije na prodaju!

Global Digital Clinik