Bitka na Čegru – simbol žrtvovanja za slobodu

Bitka na Čegru

Bitka na Čegru je jedna od presudnih bitaka vođenih u Prvom srpskom ustanku između srpskih ustanika i Turaka, 31. maja 1809. godine na brdu Čegar (potkovica, stopalo) kod sela Kamenica nadomak Niša.

Život krajem 18. i početkom 19. veka za srpski narod postao je neizdržljiv. Zato se narod i viđeniji Srbi počeše dogovarati i pripremati za oružanu borbu.

Saznavši za njihove namere, janjičari počeše ubijanje viđenijih Srba. U našoj istoriji ovaj događaj je opisan kao seča kneževa.

Dvadeset i trećeg januara 1804. godine najpre su ubijeni Aleksa Nenadović, Ilija Birčanin i mnogi drugi. U velikoj seči knezova beše pogubljen i obor knez Petar iz Gložana. Seljaci na njegovo mesto izabraše Stevana Sinđelića.

Seča knezova beše i povod za bunu na dahije i ustanak. Iz Beograda pobegoše lađom zloglasne dahije: Kučuk Alija, Aganlija, Mula Jusuf i Fočić Mehmed – Aga.

Zaustaviše se na ostrvu Ada Kale (što znači Ada Tvrđava). Srpski ustanici, predvođeni Milenkom Stojkovićem, opkoliše ih i potom pobiše.

Selo Orašac, 15. februar 1804, na Sretenje.

Vožd Karađorđe podiže Prvi srpski ustanak. Srpski ustanici postižu velike uspehe. Tako borbama kod Jasanjara, Ivankovca (1805), Mišara i Deligrada (1806) oslobode deo do Deligrada. Krajem 1807. godine Rusi ne prolaze slavno sa Napoleonom Bonapartom, pa nam uskraćuju pomoć konjice korišćene u Vlaškoj, jer su potpisali mir sa Turskom, a nas ostaviše na cedilu. Tako naš Prvi srpski ustanak miruje do početka 1809. godine. Tada dolazi do potpisivanja sporazuma između Engleske i Turske. Sporazum se odnosi na podršku Engleske i snabdevanje novim oružjem, posebno topovima. Ohrabrena i bolje naoružana Turska objavljuje rat Rusiji. Po nagovoru Rusije, sad je to navodno šansa Srbije da oslobodi preostale krajeve, praktično Rusi otvaraju novi front. Šalju se glasnici po celoj Srbiji.

Pripremaju se bune u Vranju, Pirotu, Leskovcu, Vlasotincu, Zaplanju, svrljiškom kraju, itd. Srbija traži pomoć od cele Evrope, ali nam samo Austrija šalje oko 60 oficira i podoficira. Austrijanci nam daju i nešto medicinske opreme i nekoliko doktora. Vožd Karađorđe ide u Crnu Goru gde je napravio sporazum o zajedničkom dejstvu.

Srpska ofanziva

Srbija kreće u ofanzivu prema Turskoj: Karađorđe kreće u pravcu Crne Gore, Milenko Stojković održava vezu sa Rusima, Luka Lazarević i Sima Marković upućeni su preko Drine u Bosnu, a za napad na Niš je određen Miloje Petrović.

Na Niš kreću požarevačka, ćuprijska, paraćinska, ražanjska i aleksinačka nahija sa nešto Krajišnika i Levčana kao i bataljon redovne vojske. Sve ukupno oko 16.000 ljudi koji su se 21. aprila skupili u Deligradu i krenuli ka Nišu.

Kao pomoć bio je i Hajduk Veljko koji je operisao na putu Niš-Pirot. Prema podacima koje su Srbi imali, Turci su u Nišu imali svega 3.000 vojnika.

Sa Milojem kreću i Petar Teodor Dobranjac (kome se u Nišu pridružuje Hajduk Veljko), vojvoda Stevan Sinđelić, paraćinski vojvoda Ilija Barjaktarević, kao i mlavski vojvoda Paulj Matejić. Naravno, odmah je došlo do protivljenja da Miloje bude glavni komandant. Mladen Milovanović nije odustajao od predloga, a evo i zašto: Miloje mu je bio kum. Verovao je da ćemo uz pomoć Rusa osloboditi sve gradove, pa i Niš.

Dugo neosvajana Niška Tvrđava bila je vrlo bogata, pa je Mladen računao i na podelu ratnog plena.

Izbegavajući glavni put, kod sela Mozgova i Subotinca pored Aleksinca, skreću prema Sokobanji. Iako praćeni kišom dotle, vrlo brzo stigoše. Skretanjem prema obroncima Svrljiških planina, Kameničkom Visu i Temenom vrhu, krenuli su pravim bespućem. Ipak 2. maja stižu blizu Niša na zaleđe venca Svrljiških planina, od Komrenske do Matejevačke klisure.

Izvidnica je izabrala skrivena mesta sa dosta vode i trave. Tako paraćinski vojvoda Ilija Barjaktarević zbrinu vojsku kod današnjeg manastira Preobraženje, poviše sela Huma i Brenice. Sinđelić je u početku bio iznad sela Kamenice na mestu Dabila. Glavnina sa Pauljem, Milojem i Dobrnjcem stiže blizu Gornjeg Matejevca, poviše manastira Sveti Jovan. Za sedište komande uzima se konak manastira Sveti Jovan. Već na prvom okupljanju vojvoda i odbora, dodje do žestoke prepirke i svađe.

Sinđelić i Dobranjac su predlagali pošto se vojska odmori i organizuje, što pre udari na nišku Tvrđavu.

Miloje ipak kao komandant odlučuje da se ukopaju i čekaju Rusi. Prvi šančevi se kopaju na vrh planine, severozapadno i jugoistočno od manastira Sveti Jovan. Dolazak Hajduk Veljka i njegovih 2.000 vojnika donosi radost i ohrabrenje. Ali i to ne promeni Milojevu odluku. Osamnaest hiljada srpskih boraca sa zebnjom i nestrpljenjem čekaše odluku nesložnih vojvoda.

Naravno, dolazak Srba blizu Niša bi primećen. Huršid paša, komandant niške Tvrđave i veliko ime u turskoj istoriji nemaše odmah tačne podatke o broju i snazi Srba. Služi se lukavstvom. Odmah po dolasku Srba oko Niša reaguje. Prve noći od svojih 5000 vojnika iz Tvrđave izvodi neopaženo 2000 na planinu Seličevicu. Sutradan bi se ista ta vojska vraćala u Tvrđavu i stvarala sliku dolaska pojačanja Turcima. Ovo se ponavljalo više puta. Tako do naših vojvoda dopiraše nepotpune informacije o broju Turaka u Tvrđavi.

Dva kilometara južno od Gornjeg Matejevca, na mestu Ćopin grob, levo krilo vojske činili su Dobrnjac i Hajduk Veljko. Od Čegra istočno na 2 kilometra, napola planine, između Kamenice i Matejevca, nalazi se Ravnište. Po Miloju tu će se odigrati glavna bitka. Na jedan kilometar istočno od Ravništa, na Temenom vrhu, dakle Miloju u zaleđini, kao rezerva sa 2.000 vojnika pešadinaca ostaje mlavski vojvoda Paulj Matejić. Postavljanje Paulja Miloju iza leđa ustvari bila je zaštita Miloju od napada sa leđa, odnosno iz Bugarske.

Kad se privrši izgradnja utvrđenja, šančeva, i poče očekivati veća borba, Sinđelić siđe oko 300 metara istočno niz Čegar kod donjomatejevačkog manastira Sveta Petka.

Tu izvrši poslednju pričest što kasnije učiniše i svi njegovi vojnici. U konaku oko njega beše postavljena prva srpska vojna bolnica, ali sa autrijskim osobljem i opremom. I dok smo se mi međusobno raspravljali i svađali, čekali Ruse, Turcima stiže pomoć – čak sa teritorije Grčke, Malić Mustafa paša iz Vranja daje veći broj svoje vojske oko 2.000 vojnika. Iz Leskovca stiže lično Kara Frejza i Šašid paša. Sa njima dovode od prvog do poslednjeg vojnika. Sa Kosova i Albanije stiže jedna legija od 5.000 Arnauta. Oni su kao i svi legionari plaćani zlatom. Hitno okupljanje nateralo je Turke da im usput dozvole da mogu pljačkati i silovati sve što je srpsko. Iz Bugarske, Ismail beg kreće sa sofijskom i vidinskom vojskom od oko 20.000 vojnika. Primetivši da Rusi neće preći Dunav, Ismail beg odluči da pomogne Huršid paši. Naime, šest dana pre glavne bitke dolazi do lukavog primirja. Srpska vlada je poslala tri pregovarača sa notom koju su uručili paši da je Srba mnogo više, te da se ne bi uzalud ginulo na obe strane, Turci treba da se povuku iz Tvrđave prema Sofiji ili Vranju. Paša ih dobro primi i reče da se slaže sa tim, ali da je u Tursku poslao zahtev za odobrenje, pa dok on ne stigne, traži prekid neprijateljstva što Srbi i prihvatiše. Ustvari, paša je to učinio da bi dobio na vremenu, jer je ubrzo trebala da mu stigne velika pomoć. Saznavši za primirje, a i da neka vojska ide prema Gurgusovcu (Knjaževac), hajduk Veljko odlazi da brani utvrđeni Knjaževac koji je on i oslobodio. Više zbog neslaganja sa Milojem, za Veljkom odlazi i Petar Dobrnjac. Tako Niški front ostaje bez levog krila srpske vojske.

Bitka na Čegru

Na spomeniku Čegarskim junacima upisan je datum 19. maj, ali po današnjem kalendaru promenjenom 1919. godine to jeste 1. jun 1809. godine.

Turska kreće svim silama od Niške Banje prema Nišu i to mestimično paradno u četiri reda. Belci, riđi, đogani, vranci. Ovakva formacija je postavljena da bi nas zastrašila. Od Tvrđave prema Viniku kreće pešadija. Uglavnom legionari u prvim borbenim redovima, jer se mrtvim legionarima ne plaća i ne kopa im se grob. Za njima kreće 2.000 turskih konjanika. Na severnim padinama brda Vinik postaviše artiljeriju, topove.

Ovo ne slučajno jer je vrh brda i dan danas spojen sa niškom Tvrđavom podzemnim tunelom građenim još u doba Rimskog carstva. Turci dakle podzemnim putem na Vinik dovlače preko 4.000 svežih i odmornih vojnika.

Turski napad

Kad se paša uveri da nema ni Karađorđa ni Rusa, naredi prvi artiljerijski napad. Iako među tobdzijama beše i engleskih plaćenika, napad beše vrlo neuspešan. Paša zbog toga odseče glavu komandanta turske artiljerije i naredi da se topovi dovuku svega na 300 do 400 metara severozapadno od Čegra, kod mesta Vrbice. Odavde su turski topovi bili vrlo precizni. Rezultat napada je bio veliki broj mrtvih i ranjenih, razrušeni grudobrani i kanali, u utvrđenju (kaskadi) beše dosta oštećenja. Sinđelić preduzima sve da bi spremno dočekao novi napad Turaka. Dobro ukopana barutana izdrža i osta neoštećena. U međuvremenu, dok nismo pobrojali ranjene i mrtve, sa jugoistoka nastupa novi nalet Turaka. Naš istočni zid je bio običan plot od vrljika koji samo pokazivaše dokle je vojska. Masa Turaka upada u jugoistočni deo čegarskog utvrđenja. Nastaje borba prsa u prsa i prava klanica. Neustrašivi Sinđelić se ne zbunjuje u takvoj situaciji. Prebacuje više vojnika prema mestu napada. Kroz zapadnu jurišnu kapiju izvodi 300 resavaca. Sada jedni iz utvrđenja, drugi spolja, kao u mišolovci unište preko 500 Turaka. Bez obzira na veliki broj stradalih Srba do tada, zbog ovakve pobede, a neznajući šta ih ubrzo čeka, kod preživelih boraca dođe do radosti i veselja. Ali, Stevan Sinđelić se ne raduje. U centru vidi poraz naše konjice i prestrojavanje novih turskih jedinica od blizu 20.000 Turaka. Kad je video da levo krilo turske vojske bukvalno izvire i zatvara obruč, on shvata da je izdan i da sa ovako velikom silom koliko nas je preostalo više nemamo baš nikakve šanse. I dok se turska dušmanska sila roji i približava utvrđenju, i dok se još mogao spasiti brzim povlačenjem sa preostalim borcima, on to ne čini.

Zbog čega? Razloga je bilo više: u Prvom srpskom ustanku nigde se i nijedan vojvoda nije povukao sa bojišta.

Pred vojvodama Sinđelić se zaklinjao da će prvi ući u Niš. Naređuje hitnu evakuaciju bolnice i ranjene prema Repištu. Mlade dobrovoljce iz okolnih sela i Zaplanja bukvalno najuri iz utvrđenja i posla kućama. Okuplja svoju vojsku oko sebe i on ih oslobađa zakletve date u Grabovcu – Svi za jednog, jedan za sve, ali ni jedan jedini srpski borac ne htede da ostavi ranjene drugove ni svog hrabrog vojvodu Sinđelića. Od besa što će mu svi borci izginuti, pa i on sam, pade mu na pamet šta mu je činiti. Svom seizu (to je njegov konjovodac) naredi da izvrši pripremu barutane za eksploziju i da se odmah evakuiše put Grabovca.

Pred delom preživele vojske on petorici vojnika među kojima beše i njegov brat, a da bi ih duhovno i moralno oslobodio, naređuje da ostanu živi kako bi preneli Karađorđu, Sovjetu i pokolenjima šta se toga za Srbe bolnog dana desilo.

Turci se približavaju utvrđenju, ali dok onaj rov pre njega ne ispuniše svojim leševima, dotle ne mogaše u njega. Tek pošto su mogli preko svojih mrtvih, uglavnom legionara, talas od preko 2.000 Turaka zapljuskuje čegarsko utvrđenje. Ponovo nastaje prava klanica i borba prsa u prsa, za srpske borce prava drama u kojoj svaki Srbin postaje Sinđelić za sebe. Za Stevana Sinđelića rekoše da je bio neustrašiv, pravi div. Ali novi oblak od preko 2.000 Turaka zapljuskuje naše utvrđenje. Petnaest Turčina na jednog Srbina, blag izraz postaje borba prsa u prsa. Od gustine Turskih vojnika u tim trenutcima srpski borci više nisu mogli da koriste ni šušku, ni kuburu, ni nož, ni šake. Jedino oružije srbima ostadoše zubi. U takvoj situaciji da ne bi pao živ u ruke Turcima, Sinđelić sa kapetanom Slavujevićem jedva se probi do barutane.

U tom času po ko zna koji put glasno viknu: Braćo! Spašavaj se ko hoće i ko može. Turska se rulja noseći kolac i derući se “Živog, živog!” približi sve više. Pred sam zalazak sunca Stevan namami što više Turaka oko sebe.

A kako naši pesnici rekoše, pogleda na lepi Niš i plavo nebo. Vadi kuburu i puca u barutanu. Sinđelić podiže sebe, svoju i tursku vojsku, sve u vazduh. Eksplozija označi i kraj neravnopravne borbe.

Pribravši se od eksplozije baruta, nekoliko Turaka među raskomadanim telima Srba i Turaka nađoše telo velikog srpskog vojvode Stevana Sinđelića. Odskoše mu glavu i natakoše na kolac. Zatim je pobednički paši u Tvrđavu odnesoše. Saznavši da je u dosadašnjim borbama poginulo više Turaka nego Srba, Huršid paša se razljuti i naredi da se glave poginulih Srba sa Čegra odseku i donesu u Niš. Na Čegar stigoše pašibozluzi, legionari, psi rata pa za velikih 25 groša po glavi sekoše glave srpskih junaka. Bisagama, džakovima i sapetkama (drvene korpe), konjima ih u Niš preteraše. Gorka istina je sledeća: odmah pohapsiše gde god su našli majstore ćurčije (kožare), pod pretnjom sablje narediše im da glave oderu. Pojedini kožari su bili bičevani jer nisu mogli raditi ovako gnusan posao. Da bi zastrašio Srbe, turski zapovednik grada Huršid paša je u znak osvete odrao 952 glave, napunio ih slamom, sve su naši kozari, Srbi drali i punili slamom.
Ćele-kula
Ćele kula u Nišu; Foto: Turistička organizacija Niša

U znak pobede i da bi se umilio Sultanu poslao u Istanbul. Sultan zgrožen svirepošću, naredio je da se odmah vrate lobanje i opomene naredio da se od lobanja palih srpskih ustanika sagradi Ćele-kula na ulazu u Niš.

Poče gradnja Ćele kule. Da bi zastrašili srpski narod, prolaznike, pa i putopisce, paša naredi da se kula zida pored carskog puta na dva kilometra istočno od Tvrđave. Gradnja kule je odmicala. Trebalo je u 14 redova na 4 strane uzidati po 17 lobanja što iznosi 952 lobanje. Međutim, za zadnji red nedostajalo je 30 lobanja. Majstori upitaše pašu šta da rade jer nema više glava. Paša naredi da se zarobljenim Srbima odseku glave i tako popune redovi. Kako nemaše ko da ih dere, uzidaše ih neodrane. Njihova se kosa dugo vijorila na vetru.

Nekoliko dana kasnije donesoše glavu Stevana Sinđelića.

Nju malterom zazidaše za vrh kule. Njegova glava beše posle skinuta i čuvana kod jedne niške porodice. Iz razumljivih razloga čuvana je u tajnosti. Kad su za to stvoreni uslovi, njegova lobanja je vraćena. Sada se čuva u staklenoj vitrini pored ostalih glava. Paša je hteo da Ćele – kulom zastraši srpski narod, ali je efekat bio suprotan. Ćele kula će postati simbol opomene i slobodarstva srpskog naroda.

Literatura: Istorija Niša I
Selomir Marković “Čegarski Bol”
Wikipedia

Priredio za Naissus.info: Novaković Č. Milan