Branislav Janković, popularni niški pisac, postao je poznat po svom radu u kojem je temeljio svoje knjige na srpskoj narodnoj tradiciji, verovanjima, legendama i običajima.
Njegov rad privukao je pažnju čitalaca širom Srbije i regiona, ali i stručnjake za književnost koji su nagradili njegova dela. Njegova radoznalost i želja da sačuva srpsku tradiciju doveli su ga do pisanja knjiga koje su postale popularne među čitaocima svih generacija. Osim knjiga, Janković se bavi i pisanjem scenarija za filmove i serije.
1. Odakle ljubav prema pisanju?
-Pa uopšte ljubav prema umetnosti, pisanje je nešto što sam izabrao, ja sam dobar i u vajanju i u slikarstvu, ali pošao sam ovim putem, putem reči, putem slova. Držim se te neke teorije, ako ti Bog da jedan talenat – on ti da više, i stvar je u tome što 90% ljudi ne prepozna svoj talenat kod sebe. Opet se držim još jedne teorije – da svaki čovek ima neki talenat.
2. Jel imate neki predlog kako otkriti u sebi talenat?
-Pa to je vrlo teško pitanje, ali mislim da najlakši način da čovek prepozna talenat kod sebe jeste da ide srcem i da radi ono što mu se sviđa, da radi ono što voli, džaba si ti dobar arhitekta kada ne voliš taj posao, džaba si dobar mašinac ako si celog života želeo da sviraš gitaru, i tu onda dolazi do frustracije, ljudi su nezadovoljni bez obzira što su uspešni i bogati. Jednostavno nisu išli tamo gde ih srce vodi. Tako da ljubav prema pisanju je nešto najnormalnije što se desilo kod mene ili nešto sa čim sam se rodio.
3. Da li je uticalo novinarstvo na Vaše pisanje i u kojoj meri?
-Jeste, postao sam pismeniji, stil mi je poseban, to je takozvani novinarski stil, jer ti kada čitaš nekog, svakog ko se bavio novinarstvom može da prepozna da li se i taj pisac bavi novinarstvom, rečenice su kratke, izbrušene, odmah udaraju u glavu, nema previše opisa, nema viška, tako da, ako ništa, pomoglo mi je da naučim da pišem i pomoglo mi je u tome da sretnem mnogo interesantnih ljudi, da budem u mnogo interesantnim situacijama. Dešavale su mi se stvari koje se nisu dešavale, uslovno rečeno, običnim ljudima. Tako da je novinarstvo jedna velika škola koja me je verovatno pripremila za pisanje.
4. Koja je Vaša knjiga Vama najznačajnija?
-Pa to je kao da imam desetoro dece i ti me pitaš koje dete najviše voliš, ne znam, najbolje je prošla i najbolje prolazi „Suze Svetog Nikole“, evo već deset izdanja, očekuje se uskoro i jedanaesto. Najdraža knjiga meni lično je „Poslednji cirkus na svetu“. Svaka knjiga ima nešto svoje, „Peta žica“ je interesantna jer je pisana iz ženskog ugla, poslednji roman „Zidanje ambisa“ je veoma interesantan i za njega kažu da je moj najzreliji roman, tako da svaki moj roman ima opet taj neki talenat i nešto dobro o čemu sam već pričao. Ono što volim kada ljudi kažu jeste da se svaki moj roman razlikuje od prethodnog i to mi je drago, nisam upao u neki šablon, u neku kolotečinu kjniževnu, da pišem iste stvari, da to ljudima postane dosadno. U svakom slučaju, podjednako volim svoju decu.
5. Šta za Vas znači to što je knjiga „Suze Svetog Nikole“ ušla u lektiru za srednju školu?
-Pa znači mi, neki profesori su to negde pročitali i rekli su ‘Ej, ovo i nije tako loše, odavde bi deca mogla nešto i da nauče’. Drago mi je što su ti profesori videli i shvatili da tu ima dobrih stvari koje mogu da posluže deci i iz kojih deca mogu da izvuku neke pouke, iskustva, mudrosti, a i na nekom sujetnom planu jako mi prija i godi, jer znaš, to su stvari koje ostanu iza nas, to su ta neka sećanja i uspomene. Šta će to ostati iza mene? Pa eto, da sam nekada bio ili da sam i dalje u lektiri.
6. Da li možete da izdvojite nešto što je obeležilo Vašu karijeru?
-Izdvojio bih nagrade, recimo nagradu ‘Miroslava Dereta’ za roman „Mačka u koferu“, međunarodnu nagradu ‘Zlatni zmaj’ za doprinos fantastične književnosti. Izdovjio bih promociju u ženskom zatvoru, to je bilo interesantno, na primer. Gledam da taj ceo moj, uslovno rečeno, karijerni književni život bude, ne hobi, da bude nešto na šta ne gledam kao na posao, kao ono kad ustaneš u sedam, ideš na posao, vratiš se sa posla kući, pročitaš novine, legneš da spavaš i onda posle 50 godina umreš. Jednostavno shvatam to kao ljubav, tako da mi je svaki dan uz laptop i uz pisanje poseban, i svak taj dan mi, praktično, obeležava tu moju karijeru i taj moj kniževni život.
7. Kako je došlo do saradnje sa Ljubomirom Bandovićem?
-Moj producent Nikola Burovac, koji ima producensku kuću „Innovatie Production“ iz Beograda, pozvao me je jednog dana i rekao ‘Slušaj, imamo Ljubu Bandovića, imaš dve nedelje da napišeš scenario koji moramo da mu ponudimo’. Ja sam mu rekao da nije normalan i da se scenario mesecima piše za film, rekao mi je ‘Mi imamo dve nedelje, pa ti vidi’. Ja sam napisao prvu ruku, on mu je poslao, to se Ljubi dopalo. Ljuba me je zvao i rekao je ‘Meni se ovo sviđa, ja ovo hoću da radim’. I tako, eto neke slučajnosti. Ljubu sam upoznao, sjajan je tip, uskoro kreće snimanje tog filma „Poslednji strelac“. Šta očekujem? Očekujem da narod kaže, e ovo je film koji se razlikuje od drugih, jer danas kad pogledaš od ovih srpskih trilera, od serija pa do filmova, su na isti fazon, pogledaš ih i zaboraviš ih. Ja hoću da „Poslednji strelac“ bude film koji će ljudi da zapamte, ne mora niko da kaže da je dobar ili kvalitetan, ali hoću da kažu da se ovaj film razlikuje od svih koji danas izlaze. Ljuba Bandović će sigurno doprineti jer je sjajan glumac.
8. Možete li nam reći koji je žanr u pitanju?
-Producent voli film da naziva akcijom, ja volim da film nazivam dramom. Naravno, ima pucanja, ima plakanja, ali nema psovki. Kladio sam se sa producentom da ću da napravim krimi triler koja nema psovki. Rekao je da je to nemoguće, a ja sam rekao da je moguće i to sam i uradio. Kada pogledaš danas, to malo deluje neprirodno, domaći film bez psovki, to više nije prirodno, to je nemoguće nešto. Videćemo kako će izgledati domaći film sa kriminalcima, sa ološem, bitangama i bez jedne psovke. To je još jedna stvar koja će biti interesantna.
9. Da li možete da nam kažete nešto više o seriji koja se pravi po Vašoj knjizi?
-Potpisan je ugovor za snimanje serije „Vetrovi zla“ po mom trećem romanu po redu koji sam napisao. Producenti su makedonska kuća „Dragon production and robotics“, njima se dopalo. Došli su pre mesec dana u Niš i rekli mi da žele da snimaju seriju po mojoj knjizi. Imamo reditelja, imamo glumce, ne bih da pominjem dok ne potpišu ugovor, ali mislim da će već to za nedelju do dve da krenu u reklamu i propagandu, pa će se sve saznati.
10. Da li se planira još neki projekat?
-Sa istom produkcijskom kućom „Innovativ production“ iz Beograda, planira se serija od nekih četrdesetak epizoda, epizoda od 16-17 minuta. Radni naziv je „40 dana“ i brojaće tačno 40 epizoda. Radiće se o pukovniku u penziji kome je ostalo još 40 dana života. On je namrgođen tip, čeljav, što bi mi rekli u ovim krajevima, i onda on kreće da se oprašta i da traži ljude sa kim se zamerio da im oprosti ili koji su se sa njim zamerili da mu oproste. Radi se o drami, možda je čak i crna drama. Mislim da će jako da se dopadne gledaocima.
11. Da li postoji pisac ili neko delo koje je uticalo na Vas?
-Jeste, „100 godina samoće“, to je delo Gabrijela Garsija Markesa, koje i dalje utiče na mene, barem jednom godišnje pročitam tu knjigu i svaki put utiče na mene i svaki put se pitam zašto posle ovakvih knjiga i dalje postoji kjiževnost, neka književna dela treba zabraniti da ne bi kvarili ugled književnosti. I naravno, uvek se vraćam i Andriću.
12. Šta bi poručili mladima?
-Poruke i saveti su uvek nezahvalni, nešto ne volim da ih dajem, nisam ih ni primao. Idite svojim srcem, radite to što želite. Ako mislite da ćete postati veliki pisac, to ćete i postati. Na tome mora da se radi, to sa neba neće da vam padne. Znači, radite, pišite i to će kad tad da se isplati.
