Marjan Todorović, glumac Narodnog pozorišta govorio je o predstavi koja je rađena po njegovom tekstu, a biće izvedena premijerno na sceni u Nišu.
Predstava “Gde smo ono stali?” biće premijerno izvedena 17. i 21. marta. Marjan Maksa Todorović se bavi različitim formama umetničkog stvaralaštva. Jedna od njih je pisanje dramskih tekstova. Nakon drame „Ees mooda“, koja je bila deo triptiha predstave pod zajedničkim imenom ,,Odabrani i uništeni“, ovo je drugi tekst koji se izvodi na sceni Narodnog pozorišta.
Tekst “Gde smo ono stali” proglašen je za jedan od pet najboljih na konkursu Sterijinog pozorja 2018. godine.
Dok čekamo premijeru, iskoristili smo priliku da sa Marjanom porazgovaramo o ovom komadu, inspiraciji i motivima.
Po profesiji ste glumac, ali ste poznati i kao pisac dramskih tekstova. Koliko Vaše glumačko iskustvo potpomaže stvaranju dramskog dela?
Koliko pomaže toliko i odmaže. Dok sastavljam tekst ja svaku napisanu repliku prvo odglumim za sebe, da bih bio siguran u njenu autentičnost i da bih je što više oprirodio. Ipak, kasnije se uglavnom ispostavi da je, ma koliko te replike bile prirodne, dobar deo njih u stvari suvišan. Možda jeste tačno da bi ih čovek tako izgovorio u privatnom razgovoru, ali na sceni one često predstavljaju samo bespotreban višak informacija. Ali zato postoje reditelji i “institucija” štriha.
Šta Vas je inspirisalo da napišete ovaj dramski tekst?
Ovaj dramski tekst je zapravo nastao još pre deset godina, dakle 2011. Tada sam u nedostatku profesionalnog angažmana bio prinuđen da radim svakojake poslove, pa sam se tako u vreme popisa stanovništva našao i u ulozi jednog od popisivača. Taj angažman me je, po prirodi tog posla, vodio u svakojaka domaćinstva naših sugrađana, sa najšarenijom lepezom njihovih karaktera. Tu su se na neki način iskristalisali neki tipski likovi, koje ću kasnije iskoristiti kao aktere za svoj dramski tekst.
Kako biste žanrovski odredili svoj komad?
Ovo delo se može okarakterisati kao komedija samo po tome što je u dobroj meri filovano duhovitim replikama. Ipak, u suštini, to je jedna surova socijalna drama, sa povremenim elementima beskompromisne farse.
Šta je ono što ovu priču čini zanimljivom i prijemčivom publici?
Da li će biti zanimljiva i prijemčiva publici to ćemo tek videti kad predstava bude zaživela na repertoaru. Ono što u startu mogu da kažem u njenu odbranu jeste to da je ova priča u dobroj meri ogledalo našeg mentaliteta i naših karaktera, u jednom poprilično iščašenom periodu naših bivstvovanja na ovim prostorima.
Obavljajući posao, lik popisivača nailazi na različite karaktere i mentalitete. Recite nam nešto o tim likovima?
To su u principu likovi koje svakodnavno srećemo i na ulici, i u prodavnici, i u gradskom prevozu, i u najrazličitijim institucijama našeg sistema, samo što je u mom komadu njihova, uslovno rečeno, prednost u tome što je svako od njih u svojoj kući, dakle na domaćem terenu, pa može glasno da izgovori ono o čemu napolju uglavnom ćuti.
Šta želite da nagovestite publici naslovom ,, Gde smo ono stali”? Da li će publika dobiti konkretan odgovor ili je u pitanju opomena da zapravo nismo stali, već se vrtimo u krug ili idemo unazad?
Najinteresantnija u svemu je zapravo činjenica da sam ja ovaj tekst napisao još pre deset godina, koliko je otprilike i stajao u fioci. Kada sam ga nakon tog vremena konačno izvadio, obrisao od prašine i ponovo pročitao, shvatio da uz minimalne korekcije on apsolutno stoji i u današnjem vremenu. Dakle, nakon deset godina ja skoro ništa nisam morao da promenim u tekstu, a da on i dalje bude više nego aktuelan. To vam je ujedno i odgovor na pitanje da li smo negde stali ili se vrtimo u krug ili idemo unazad.
Da li bi ovaj komad mogao da predstavlja socijalni presek stanja srpskog društva trenutno i zbog čega?
Bojim se da to priznam, ali mislim da apsolutno DA. Zbog čega, to će publika već sama prosuditi.
Šta je sledeće? Da li već sada imate nešto u planu?
Ja bih voleo da prvo ovaj komad privedemo kraju i kvalitetno postavimo na scenu. To mi je trenutna preokupacija. Ako sve bude prošlo kako treba, onda ćemo već smisliti šta, kako i kuda dalje. U svakom slučaju, planiram samo sutrašnji dan do podne.
Autor: Stanislava Petrović
