“ A Niška ulica, Davidova, pa Ruđera Boškovića, pa opet Davidova, imala je interesantne mlađe stanovnike pa i preduzimljive stvaraoce…“ počinje još jednu svoju NIŠKU priču, hroničar našeg grada, inženjer u penziji Veljko Nikolić. A mi vam donosimo jedan njen deo, čini nam se, posebno zanimljiv…
Priču o dvojici braće iz “njegove ulice” koja je promenila onoliko imena… Braće, entuzijasta, zanesenjaka, punih ideja, vrednih…
Deca ko deca, ali se dobro sećam njihovih roditelja, oca i majke, koju su se svojski trudili da oni postanu ljudi. Sećam se blagog lica majke Vere, ali i oca Luke, pa čak i jedne anegdote u vazi sa njim i njima dvojicom.
Sećam se onih maketa aviona i brodova koje su se kupovale u delovima, pa bi ih oni, specijalnim lepkom, uz veliko strpljenje lepili do besvesti.
A onda se pojaviše i počeše da se prodaju i filmovi za fotoaparate i slike u boji. Naravno da smo bili orijentisani na našu fabriku filmova “Fotokemiku” – Zagreb.
Procedura kupovine filma, razvijanja i pravljenja fotografija je bila: Kupi se film, “islika”, pa se spakuje u već priloženu kovertu, pošalje u Zagreb i dobiju nazad i slike i razvijen film…
E, taj postupak za ovu braću je bio predugačak, a i samo razvijanje filmova i pravljenje slika čisti izazov…
Zaista ne znam kako su oni došli do podataka, “recepta” kako se to radi, ali znajući ih kao strpljive, pametne, uz njihovu upornost i interesovanje, nije mi bilo čudno da i sami probaju.
I tako i bi. Počeše oni, ja čak mislim među prvima u Nišu (možda “bez mašina” i prvi), da u stanu razvijaju filmove i prave slike…
Beše mi smešno kada sam pre nekoliko meseci, pozvavši jednog od njih (Ninoslava) jer smo se sreli posle ihihihi godina i razmenili telefone, čuo da su čak i temperaturu da bi se fim razvio, obezbedjivali tako (nisu imali “komoru”) što bi celu sobu zagrejali na 50 i neki stepen.
Kako je prolazilo vreme, dođe i meni vreme za odbranu diplomskog rada na Građevinskom fakultetu (1978 godina). Imao sam film lepe male reke i fabrike, zagađivača, ali ko će ga slati u Zagreb, pa objasniti veličinu slika, pa čekati. Zamolim ja njih, ovi se daju u posao i nastadoše ove slike, koje sam koristio na odbrani, ali ih i danas ljubomorno čuvam. Čuvam ove slike, ali i uspomenu na ulicu tada Ruđera Boškovića, lepu porodicu i ova dva vredna brata, Ninoslava i Nebojšu-Pecu, moja dva mladja drugara, i „pionire fotografije u boji“ u Nišu, koje i dan danas volim da sretnem…
Autor priče – Veljko Nikolić
