Tragedije kojie su se u proteklim danima odigrale u Beogradu u OŠ “Vladislav Ribnikar” i u Mladenovcu mogu da utiču nepovoljno na psihološko i mentalno stanje dece i adolescenata.
Neočekivani,traumatski događaji narušili su osećanja kontrole, povezanosti, bezbednosti, sigurnosti, poverenja i smisla rađajući veliki strah, zabrinutost, bespomoćnost, doživljaj ugroženosti i gubitka kontrole svih nas.
Deca i adolescenti, koji su relativno bespomoćniji i znatno vulnerabilniji u poređenju sa odraslima, podložniji su većem psihološkom ozleđivanju te je na njih u ovom periodu potrebno obratiti posebnu pažnju i razgovarati.
Ako deca pitaju o onome što se dogodilo nemojte izbegavati odgovore, započnite i odvojite vreme za razgovor. Ukoliko dete ništa ne pita nemojte očekivati da ono prvo pokrene razgovor, to trebate vi kao roditelji.
Pitajte šta znaju o događaju, šta misle o svemu što se dogodilo, kako se osećaju.
Preispitajte njihova uverenja, dozvolite da iskažu svoje nedoumice, ideje i ne osuđujte ih i ne kritikujte ukoliko su iskrivljena ili pogrešna već ih na nežan način ispravite. Budite fleksibilni prema dečjim reakcijama.
Ohrabrujte ih i podstičite da postavljaju pitanja ukoliko ih imaju, da pokažu kako se osećaju. Na konkretna pitanja odgovoarajte konkretno. Jezik i način objašnjavanja prilagodite uzrastu deteta. U tome im model možete biti i vi, budite slobodni da i vi kao roditelji pokažete kako se osećate ali budite pažljivi jer ukoliko suviše intenzivno odreagujete dete se može dodatno uplašiti.
Sva osećanja su u redu, strah, neverica, zbunjnost, zabrinutosti, zaleđenost, bespomoćnost, tuga, ljutnja. Ukoliko je dete manjeg uzrasta svoja osećanja može da iskaže i crtežom ili igrom. Imajte strpljenja ukoliko dete često prepričava događaj ili stalno priča o tome jer je to njegov način da kroz ponavljanje ovlada situacijom i svojim osećanjima.
Ako dete ne želi u tom trenutku da razgovara ne vršite pritisak, odložite razgovor za kasnije. Ne umanjujte značaj onoga što se dogodilo s ciljem da zaštitite decu (izbegavajte savete, minimiziranje i racionalizacije tipa “to je daleko od nas”, “to je prošlo, život ide dalje”. “to se dešava”, “nema potrebe da se bojiš”, “nemoj da misliš o tome, da se opterećuješ” i slično).
Stalno izlaganje sadržaju (internet, televizija, mediji, stalni ili česti razgovori odraslih samo o tome) o traumatičnom događaju može povećati negativan efekat, retraumatizirati pa se savetuje ograničeno izlaganje ili izbegavanje izlaganja informacijama i senzacionalističkim vestima o kriznom događaju
Emocionalna podrška i empatija u porodici, bliskim odnosima i bliskim prijateljstvima je od ključne važnosti. Najvažnija je uverenost u bezbednost i zaštićenost kao i doživljaj da nisu sami i da neće biti napušteni. Zaštita, briga, povezanost, prisnost, razumevanje, pružanje utehe i ljubavi je ono što ima snažan isceliteljski uticaj. Trudite se da ovih dana i narednih nedelja provodite što više kvalitetnog vremena sa svojom decom, planirajte i organizujte zajedničke aktivnosti, ono što deca vole i u čemu znate da će uživati. Neka cela porodica bude na okupu. To će smanjiti doživljaj izolovanosti a ojačati povezanost. Održavajte svakodnevne rutine kako bi se povratio doživljaj kontrole. Iskažite optimistična očekivanja što se tiče budućnosti, dajte svojoj deci do znanja da ste tu za njih, da ih štitite i volite..
Jelena Krstić; psiholog; porodični psihoterapeut
Poliklinika Anima plus
Bulevar Nemanjića 85a,
Tržni centar zona 2, lokal br. 69
18000 Niš
animaplusnis@gmail.com
www.animaplus.rs
Pratite nas na Facebooku
